22 mjeseca gladovanja

Pisala sam da su me liječnici počeli „liječiti“(???) zdravom dijetnom prehranom krajem siječnja 2016. Nisam si zapisala kojeg sam točno dana krenula na to gladovanje, pa ne znam kad mi je obljetnica gladovanja. Ali recimo da bi sada, krajem siječnja 2018. bile 2 godine. Ali nisu! Pisala sam već i da sam si  tijekom ljeta 2017. uzela skoro 2 mjeseca godišnjeg odmora od jedenja zdrave hrane i tada nisam bila na dijeti.  Dakle, iako je sada siječanj 2018. – nisam pune 2 godine na gladovanju jer sam odabrala da skoro 2 mjeseca tijekom 2017. uživam u ukusnoj hrani i tada nisam bila na dijeti.

Zasad gladujem „samo“ 22 mjeseca.

2. obljetnica gladovanja bit će krajem ožujka 2018.

Ali i dalje gladujem. Ja ne razumijem kako ljudi uspiju prihvatiti zdravu prehranu kao stil života. Meni je to dijeta. Meni se ta zdrava odurna, prokleta, ogavna hrana gadi.  

Ja volim ukusnu hranu. I jako mi fali. A ta ukusna hrana je nezdrava. Mene uopće nije briga što je to nezdravo, meni je važno da je ukusno.

Možda bi mi bilo lakše gladovati da vidim na koji to način zdrava prehrana poboljšava život.

Stalno čekam te sve silne proklete divote i krasote za koje zdravožderi tvrde da im se dogode kad se zdravo hrane. Pa gdje su????????????????? Što se to poboljšalo u mom životu otkad gladujem na zdravoj prehrani? Kak ja ne vidim te sve silne i fantastične divote, napretke i poboljšanja????????????????

I o tome sam već pisala. Zdravožderi često  trkeljaju da im se od zdrave hrane koža očisti, da nemaju masnu kosu i da nemaju prut.

Kod mene to izgleda ovako: 

1. imam prišteva koliko sam ih i prije imala

2. imam masnu kosu kakvu sam i prije imala (perem ju u pravilu svaki drugi dan)

3. imam perut kao i uvijek (s tim sam odmalena imala problema, isprobala kojekakve šampone – a i sad i dalje najnormalnije imam perut; nisam primijetila da se smanjila u protekla 22 mjeseca).

Nadalje, zdravožderi tvrde da je njima sve diiiiiiiiiiiiivno i kraaaaasno, puni su energije, presretni, raspoloženi, uživaju u životu, itd., itd., itd.

Ja nikad nisam bila ovako jadna, kao u protekla 22 mjeseca. Uzimam sredstva za smirenje: treba izdržati cijeli dan na zdravoj prehrani i odreći se svega onog što volim i želim jesti. Ok, da se toga odričem jednom mjesečno, valjda bih nekako izgurala! Ali ja se 6 dana u tjednu odričem ukusne hrane!!! Uzela sam si jedan dan u svakom tjednu kad jedem ono sve što volim (da se pita moje liječnike,  ne bih ni taj jedan dan smjela uživati u ukusnoj hrani; al tko ih jebe, ja sam si sama dozvolila da svakog tjedna jedan dan jedem što hoću). 

Uz uzimanje tableta sa smirenje, išla sam i psihijatru (dok sam imala novaca; al meni je to preskupo). Ne znam što sa mnom nije u redu. Dok sam imala 35 kila više nego sad,  nikad nisam bila ovako jadna. Ja nikad nisam bila  deprimirana ili suicidalna zbog viška kila. Znam da se to smatra nenormalnim: društvo očekuju da debeli ljudi budu jadni zbog toga koliko kila imaju i kako izgledaju. Ako niste jadni zbog toga, onda vas se smatra nenormalnim. Ja ne znam zašto se ja nikad nisam znala izdeprimirati zbog kila. Il zašto mi nije bitno kako izgledam. Mojoj mami to nije jasno. Koliko sam se njezinih komentara i pitanaja naslušala: zašto nećeš biti na dijeti, zašto baš niti malo ne paziš, zašto nisi spremna patiti za ljepotu, a sve(?) druge žene paze na izgled i važno im je koliko kila imaju.

Na znam što da kažem. Ja sam bila sretna dok sam pripremala i jela ukusnu hranu kakvu volim. To je očito pogrešan stav prema životu. Ubijte me, al ja sam voljela pripremati sve ono što volim jesti, isprobavati nove recepte (za tzv. nezdravu hranu), pisala sam blog na tu temu, pekla sam kolače za manje proslave… Sve mi to tako fali. Pogotovo mi fali pečenje kolača za proslave. Nije da sam s tim baš zarađivala jer uz posao nisam imala vremena svaki tjedan peči kolače, ali dobro mi je došao povremeni džeparac, ali ja sam to prije svega voljela raditi. Voljela sam kad su mi se prijatelji, susjedi, kumovi, obratili kad su im trebali kolači i torte. To me veselilo. Sad me boli kad me netko pita jel pečem kolače.

Kad ništa ne smijem jesti, ništa ni ne pečem. Znam da će sad neki pametovati da me prijatelji i susjedi ne bi tražili da jedem kolače i torte, nego da ih pečem. A pička vam materina, svima vama koji možete biti okruženi kilama ispečenih kolača – a ne jesti ih. Moji kolači su ukusni i ja ih volim jesti i ne mogu biti pokraj njih, a da ih ne jedem!!! Blago vama koji možete biti okruženi ukusnom hranom, i ne jesti ju jer je za vas to nezdravo.
Boli me i što ti ljudi oko mene (većina ih je debela!!!) smiju jesti tzv. nezdravu hranu, njih liječnici ne liječe zdravom prehranom. Zašto oni ne moraju biti na dijeti?
Zašto da ja njih gledam kako jedu sve ono čega sam ja željna i što mi fali, a ne smijem to pojesti?

Ne razumijem zašto sam tako kažnjena. Zašto sam se morala odreći svoje strasti? Možda precjenjujem samu sebe, ali smatram da sam bila dobra u pečenju i izradi kolača i torti. I drugi su tvrdili da mi to dobro ide. Mene je to zaista veselilo i ispunjavalo. Obožavala sam to. Nije mi nikad bio problem sate i sate provesti u kuhinji, ja nisam lijena. Nisam se bojala nikakvog posla u kuhinji, ručno sam prala suđe jer nemam perilicu itd. 

Nema smisla isprobavati recepte za tzv. zdravu hranu. To je jednostavno preodurno, ta hrana jednostavno ne može biti ukusna. Isprobala sam dovoljno zdravožderskih recepata da to ustanovim, čak sam bila i na prokletoj radionici. 

Nikad nisam bila tako sama. Otkad sam na toj zdravoj prehrani, gladujem u svoja 4 zida. Nikamo se ne usudim ići, jer kamo god išla, svugdje ima ukusne hrane kakvu jedu moji prijatelji, susjedi, rodbina, kolege… i koju ja volim i želim jesti, a ne smijem. 

Slika preuzeta s interneta.