Siromaštvom do mršavosti?

Neku večer prekapala sam po kuhinji tražeći poklopac od jedne zdjela - i nigdje ga nisam mogla naći. U dnevnom boravku mama je šaltala tv kanale. Stala je na nekom kanalu, gdje su pričali o zdravoj prehrani, znamo svi da je to danas popularna i razvikana tema. Ne znam koji je to program, ni koja je emisija to bila, ni koji ljudi su bili u toj emisiji.

Al  fakat mu je fascinantno slušati te verbalne bisere kad se nađu ti zdravožderski  mozgovi. Ajme.

Pitali su nekog tipa, zašto su danas djeca u Hrvatskoj debela. I pazi odgovora: zato što sjede cijeli dan pred kompjuterom.

A jebote glupog.

Pisala sam već o tome da sam ja cijeli život debela i u školi sam većinom bila najdeblja u razredu. Ali, moja obitelj je bila siromašna (i o tome sam pisala): ja nisam imala kompjuter (kompjuter sam kupila tek na 2. godini faksa).

Zbog čega sam onda ja bila debela?

Nisam imala niti gejmboje (kak se to piše?) ili te kojekakve tzv. videoigrice. Jednom sam  tražila mamu da mu kupi jednu takvu igricu (nije to bio gejmboj, zvalo se nekako drugačije). Mama  je odgovorila da ona nema novaca za to.

Meni je fascinantan taj odgovor da su djeca danas debela jer sjede pred kompjuter, pred mobitelom, surfaju na internetu, igraju igrice na mobitelu, igraju igrice ne internetu, igraju igrice na xboxu, gledaju televiziju na televizoru, gledaju televiziju na mobitelu…

Svaka čast njihovim roditeljima što imaju novaca da im to sve kupe, osim kompjutera, televizora i gejmboja  navedene  stvari nisu ni postojale dok sam ja bila dijete. I bolje da nisu, jer bi popis stvari koje mi roditelji ne mogu kupiti, jer smo siromašni, bio jako dug.

Ali zbog  čega sam onda ja bila debela?

Ok, imali smo televizor, ali non stop se gledala, kako sam ja to, kao dijete, običavala reći: politika. Il je tata non stop nalazio nekakve nogometne utakmice. Mene politika i nogomet nisu zanimali, tako da ja nisam cijeli dan sjedila pred televizorom. A drugih uređaja pred kojima bih sjedila nije bilo.

Pa fakat mi onda nije jasno: zbog čega sam onda ja bila debela?

Hmmm.

Pretpostavljam kakav bi bio odgovor tih zdravožderskih mozgova, vjerojatno bi mi rekli da sam blagoslovljena siromaštvom, jer bih inače bila još deblja. Znači, kad sam u 7./8. razredu imala oko 70 kila, bila sam debela, ali da sam imala kompjuter, gejmboj ili svoj televizor (na kojem bih gledala cijeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeele dane ono što ja hoću) ona bih bila imala duplo više kila (valjda 140). 

Ahaa.

Zanimljivo.

Ah, ja nikad nisam shvaćala kako je super  što sam siromašna,  recimo, ja sam se rasplakala kad mi je mama rekla da ona nema novaca da mi kupi to što hoću. Da smo u nekakvom filmu, onda bi roditelji, duboko, do srca, ganuti suzama svog djeteta, digli kredit, posudili novac od nekoga itd., da kupe djetetu to što hoće. Moji roditelji nisu tako funkcionirali.

Ajme, kakav je to blagoslov biti siromašan. Valjda bih trebala biti zahvalna što sam siromašna, pa kao dijete nisam imala duplo više kila, nego što bih imala, da sam imala sve te divne, krasne i zabavne  uređaje.

Za razliku od ovih briljantnih zdravožderskih mozgova, ja imam drugu teoriju, zašto sam ja bila debela kao dijete i zašto sam i sad debela: ja sam voljela i danas volim ukusnu hranu. Da, ukusna hrana se može svakako definirati, zdravožderi će reći, da je zdrava hrana ukusna; ma da. Za mene je ukusna hrana: masna, kalorična, slatka, teška, zasitna, isključivo od bijelog brašna i bijelog šećera, pržena u dubokoj masnoći…  I zato sam ja uvijek debela.

Od tih kojekakvih zabavnih(?) uređaja, danas imam kompjuter, televizor i mobitel. Nemam na kompjuteru nikakvih igrica, niti me to zanima  niti imam vremena za to. Nemam one kojekakve, fensi tv programe koji se plaćaju. Ok, plaća se tv pretplata pa se ni za ove „normalne“ kanale (koji se ne plaćaju još i dodatno), ne može reći da su besplatni.  

Ali kojekakvi operateri nude te kojekakve pakete programa s filmovima, serijama… - ja ne znam otkud bih to plaćala, a ne znam ni kad bih našla vremena da to gledam, ja niti ne palim televizor svaki dan.

Ok, vi koji to imate, uspjeli ste se obogatit pa možete to plaćati, al kad vi to stignete gledati – pa morate raditi da biste imali novaca, ili?

Ja radim cijele dane, kako sam rekla, ne palim uopće televizor svaki dan, jer rintam non stop, a na kraju  nemam novaca.

Ni na mobitelu nemam niti jednu jedinu igricu. Mene to ne zanima. Gledam odrasle ljude kako u busu ili tramvaju lupaju po tim igricama na mobitelu, ajme, kako vam se da gledati u to?

Nisam na instagramu, twiteru, itd. Imam facebook profil za ovaj blog, ali, možete i sami vidjeti da se ne bavim time, stavim unos o novom tekstu na blogu, i to je to, al ni u tome nisam dosljedna, zaboravim staviti unos na facebook.

Da se zbog posla ne očekuje da imam mobitel, ja to uopćene bih bila kupovala. Meni je to zaista suvišno, nemam potrebu biti dostupna non stop. Nikako da mi prijeđe u naviku da moram provjeriti jesam ili uzela mobitel: često ga ostavim doma. A kako meni to ne treba, ja uopće ne primijetim da ga nema, nego dođem doma i vidim mobitel na stolu, i onda se pitam: pa zar ga nisam imala danas sa sobom? Očito nisam. Da, imam propuštenih poruka i poziva, i onda se pozabavim njima. Tako su ljudi živjeli dok su imali samo fiksne telefone, mogli ste imati telefonsku sekretaricu ili prikaz broja, pa ste, kad ste došli kući, vidjeli tko vas je taj dan zvao. I meni je to stvarno ok. Meni nije normalno da ja moram nosati mobitel sa sobom i stvarno razgovarati s nekim isti čas kad me zove! Ili nekome isti čas odgovoriti na poruku. Ja ne razumijem zašto je svim ljudima to tako super.

Meni to sve s tim mobitelima nije normalno, ja uopće nemam volju baviti se time, ako ga ne uzmem sa sobom, niti ne primijetim da ga nemam. Ako ga i imam sa sobom, najčešće imam isključen zvuk i uopće ne provjeravam je li me tko zvao i imam li poruka - najčešće to radim kad dođem doma. 

Kako rekoh, ja nisam debela zbog kompjutera, televizora i mobitela. Ja sam bila debela i jesam debela jer volim ukusnu hranu.

Ne ulazim u to zašto su djeca danas debela, za to nisam kompetentna.

Slika je preuzeta s interneta. 

A vi i inače jedete stvari s poda?

Da, da dočekali smo i to. Prije koji tjedan došle su jagode. Počelo je i samobranje jagoda. Sad su ljudi, a posebno zdravožderi happy: mogu ići nabrati si jagoda. To je baš super. Istina, treba im par sati da naberu kilu jagoda jer oni to beru po principu: 1 u košaru (posudu i sl.) 5 u usta, ali to je jednostavno super. Imala sam priliku gledati, kako se te jagode trpaju u usta i fakat mi je nevjerojatno kako ljudi nemaju problem s jedenjem tih neopranih jagoda. 

U pravilu danas ljudima smeta sve: zagađenje okoliša, pesticidi, masna hrana,  eovi (Exxx, Eyyy...), GMO…, ali za divno čudo ne smetaju im mišja govna na kojima su jagode. Pisala sam već o tome, al da utvrdimo gradivo. Te jagode leže na tlu, tamo hodaju kojekakve životinje i pišaju i seru, a najveći problem su miševi. Te jagode leže na tlu na mišjim govnima. A vi i inače jedete stvari s poda? 

Meni se neoprano voće i povrće gadi. Ok, ima puno vrsta povrća i voća koje ne volim, al kad ga već moram jesti - da još jedem i neoprano voće i povrće s poda??? Ma da ne bi!

Ok, jasno je zašto tim samoberačima mišji dreki ne smetaju. Na tim samobranjima su te domaće bio/eko jagode koje nisu ničime tretirane. Pa onda su i ti miševi, koji hodaju po tim jagodama i seru – domaći zdravi miševi. To nisu oni miševi koji se uvozom robe dovezu u Hrvatsku kamionima ili brodovima u kontejnerima, gajbama, kutijama… Ovo su izvorni hrvatski, pravi domaći, tusti miševi iz organskog uzgoja pa zdravožderi nemaju problem s njihovim zdravim, domaćim, organskim govnima. 

Blago njima, i miševima i zdravožderima.

Slika je preuzeta s interneta. 

Svaki komentar je suvišan

Čujem jučer na poslu kako jedna kolegica pohvali drugu jer je (puuuuuuuuno) smršavila i pita ju jel na dijeti. 

A ta koja je smršavila, odgovara: Ne, to nije dijeta to je način prehrane.

A jebote glupu.

Slika je preuzeta s interneta.