Dođem doma, krepavam od gladi.
Ali, ne smijem jesti ništa ukusno jer sam na dijeti.
Naiđem u kuhinji
na hladnu, drvenu pizzu. Tako bih ju rado jela. Nema veze što je hladna i
odrvenjela.
Odrezala sam si jedan trokut.
Na slici se vidi veličina tog trokuta. Za usporedbu, da bude jasno kolika je bila ta trokutasta šnita: kraj te šnite je nož (za vašu informaciju: to nije ogromni nož, nego nožić za rezanje).
Ajme, kako je ta
hladna, drvena pizza meni bila fina. Ne mogu naći riječi kojima bih opisala
koliko žarko želim pojesti ostatak te hladne, odrvenjele pizze.
Daaaaaaaaaaa,
znaaaaaaaaaaaaaaam da bi sad zdravožderi rekli: „Ajme, pa ona nije normalna,
kako to može jesti, ja to ne želim jesti jer je nezdravo, kalorično…“.
Ajme, kako ja to želim jesti! Meni uopće ne
smeta što je to kalorično i nezdravo.
Stvarno je jadno,
kad spadneš na to da si kriomice priuštiš taj malecki trokutić hladne, drvene pizze
i još se i zbog toga moraš opravdavati.
Bilo bi bolje da
crknem. Barem ne bih tako patila.
Da, znam da je
nekima to baš romantično, mršavci bi, da tako nađu pizzu u kuhinji, rekli: "Ja
to ne želim jesti, jer želim biti mršav".
A jebala vas
mršavost.
Već sam više puta
napisala da ja ne želim biti mršava, ja nemam potrebu za tim. Ne razumijem
zašto se drugi ljudi dobrovoljno mrcvare da budu mršavi, ja se ne mrcvarim dobrovoljno
- pa nisam tako glupa da bih sama sebi radila takvu patnju.
Slika je moja.
