Što je „preslatko“?

Nikad nisam shvaćala što je preslatko ili preslatkost, a i dan danas mi to nije jasno. Naime, ima ljudi koji kad jedu neki kolač,kremu itd. kažu da im je to preslatko. A kako vi svi uočite, doživite, shvatite… (ne znam koji glagol da upotrijebim) tu preslatkost? Meni nikad ništa nije preslatko  i ne znam kakav je to osjećaj kad ti je nešto preslatko.

Ima kolača i torti i krema koje ne volim, ali nije problem u tome da su preslatki – nego jednostavno meni nisu fine (sadrže sastojke koje ne volim i sl.). Ne volim ni pekmez/džem/marmeladu. Ja to nikad ne jedem jer mi nije fino, ali ne smatram da je to preslatko. Da, im ima onih nekakvih kiselih, prirodnih („zdravijih“) pekmeza/džemova – ajme, kako to ne valja, ja bih uvijek odabrala onaj pravi pekmez s  normalnom količinom šećera. Ne volim ni med, ali ne jer je presladak, nego je odurnog okusa.

Često se dijele savjeti o tome kako izdržati na dijeti. Pa jedan od bisera je i taj da ne smiješ u kući imati ništa što ne smiješ jesti na dijeti, onda se navode primjeri poput: čokolada, keksi itd.

Pa i ako ja nemam doma te stvari, ja doma imam npr. kristal šećer, i kad ja popizdim na nekoj dijeti, ja pojedem par žlica kristala šećera.  Meni šećer nije presladak i mogu ga jesti samog. Med i pekmez također uvijek imam doma, ali to me ne privlači jer, kako sam već rekla, meni je to odurnog okusa.

Jasno mi je kako funkcionira slano ili preslano, ili gorko/pregorko, kiselo/prekiselo, ljuto/preljuto, ali kako vi kad stavite nešto u usta „znate“ da je to preslatko? Po čemu? Koje „simptome“ ta navodna preslatkost izaziva kod vas? Jel imate potrebu ispljunuti zalogaj? Ili popiti par litara vode? Jel vam slabo, zlo, muka? 

Ja nisam nikad jela nešto za što bih rekla da je preslatko, ja nikako da doživim, uočim, iskusim... tu nekakvu preslatkost.

Jasno mi je da je to individualno, ali ja uopće ne razumijem kako, po čemu nešto može biti preslatko.

Najbolje mije kad u nekom receptu na blogovima ili u komentarima netko piše da stavi manje šećera nego je navedeno u receptu kako nešto ne bi bilo tako (pre)slatko. Ajme. Ja nikad nisam smanjila količinu šećera u kolaču, torti itd. Ali povećavala ju definitivno jesam. 

Najčešći primjer za to su tzv. „ljetne“ torte. Na nekakvu (ne)pečenu podlogu ide krema na bazi šlaga i jogurta i onda se dodaje neko (ispasirano) voće, a obično se dodaje i želatina (ja nemam ništa protiv želatine i obožavam ju jer sve može stvrdnuti).

Ima recepata u kojima se voće ispasira (izmiksa) pa pomiješa sa šlagom i jogurtom ili se voće dodaje narezano na komade. Ja sam isprobala te varijante, s različitim voćem, tome obavezno treba šećer, i u mojem slučaju ga treba više nego što je navedeno u receptu. Dok miksam takve kreme, ja dodajem šećer koliko ga treba da meni bude slatko. Već mi se događalo da sam morala stavila i duplo više šećera nego je u receptu navedeno – jer meni to jednostavno nije dosta slatko!  Već sam  uslijed dodavanja šećera (koji se, naravno, rastopio u kremi) povećavala i količinu želatine – jer je krema bila prerijetka! 

Nisu moj prvi izbor, ali takve torte su ok, kad ih napravim po svome: kad ignoriram polazni recept i dodam šećera koliko ja smatram da treba.

Postoje varijante takvih recepata u koje uz jogurt (ili umjesto njega) ide sir; ajme, to je odurno. Nema te količine šećera koja bi pomogla da to meni bude ukusno. Često sam radila te torte sa šlagom, jogurtom i voćem; samo jednom sam probala to raditi se nekakvim krem sirom – ajme užasa, nikad više! Kad sam ja to probala, ajme, to je tako bljutavo i kiselkasto… Dodala sam valjda tri puta više šećera u prahu, nego je u receptu navedeno, ali ja ne volim sir u kolačima i meni je to jednostavno bilo odurno.

Fascinantno mi je kad osobice npr. po blogovima navode da su one prilikom pripreme takve kreme stavile šlag, jogurt/sir i npr. jagode i da tome uopćene treba šećer. A jebo vas glupe.  

Eh da, jagode su dobar primjer! 

Svi navode kako obožavaju jagode!? Meni su jagode kisele, mogu ih jesti jedino posipane šećerom. I da ne bude zabune, ne mislim na nekakve kupovne, „umjetne“ prskane itd. jagode. Dok sam bila dijete, mi smo uvijek imali doma svoje jagode koje nisu ničime bile „tretirane“. Nekoliko godina moji su se čak bavili proizvodnjom jagoda (to je bilo prije 30 godina, danas bi se to smatralo „bio jagodama“ s OPG-a). Meni te jagode nisu bile slatke i nisam ih htjela jesti dok mi ih nisu posipali šećerom. 

Znam da su ukusi različiti, ali famozno mi je kad netko trpa u usta (ne)oprane jagode, jednu za drugom, kao da tri dana nije jeo i uzdiše „kako je to fino“.

A fascinantno mi je i tzv. samobranje, toga ima nedaleko od mene, već kojih 5-6 godina, priznajem da nisam nikad išla tamo po jagode jer mi se neda to brati. Ali dolazi tamo hrpa ljudi, sve zdravožderi, jedan do drugog.

I onda ti svi (zdravožderi) koji si tamo beru jagode, beru to po principu: 5 u usta, jedna u košaru/zdjelu. I fascinantno mi je da im ne smeta što stavljaju u usta neoprano voće. Meni se neoprano voće i povrće gadi.  Pa te jagode stoje na tlu (vi i inače jedete stvari s poda?), oko njih hodaju mačke i psi te seru tamo, najčešće noću dolaze i šumske životinje… 

Ok, neki od vas koji idu u ta samobranja, sad će tvrditi da idu samo tamo gdje su te parcele ograđene, pa životinje nemaju pristup, ok, dobro.  Ali, većina tih parcela je neograđena i ova o kojoj ja pričam je neograđena (okolo su samo polja, a 100  m dalje je i šuma, u blizini je cesta preko koje noću pretrčavaju lisice i često ima pregaženih životinja). A tek miševi! Čak i ako je parcela ograđena, miševa sigurno ima! I onda te bobice jagoda leže na tlu, na mišjim govnima. Svaka čast svima vama kojima se to ne gadi. Pa da, znam zdravožderi će reći da su mišja govna prirodna, pa im zato to ne smeta; takvim ljudima smetaju samo umjetne stvari poput GMO-a, eova itd. Dobro.

No, meni je i dalje nepoznanica kako nešto može biti preslatko. Može li mi netko navesti svoj primjer, što se vama događa u ustima da nešto shvatite, okarakterizirate kao preslatko?  

Netko mi je bio rekao da ga „peče grlo“ od previše šećera. Ja to nisam nikad doživjela, ne znam kakav je to osjećaj da nekoga peče grlo od šećera.

Slika je preuzeta s interneta.

Jedenje svakih 5 minuta, dosada, gledanje televizije, otpis dugova…

Uvijek mi  je bilo fascinantno kad su ljudi govorili da jedu iz dosade. I dan danas mi je to fascinantno.

Kako nekome može biti tako dosadno (osim ako baš ima 5 godina)??? Da, da, znam da u Hrvatskoj ima puno nezaposlenih, ali da oni nemaju baš ništa za raditi po doma pa onda jedu iz dosade, to ne razumijem. I famozno mi je da imaju novaca za hranu, tj. za to jedenje iz dosade, a nezaposleni su. Nekakva ženska mi je tu na blogu u komentaru napisala da je ona jela stalno i hvatala nekakve dobre osjećaje od 5 minuta, tj. da je non stop jela kako bi se dobro osjećala. Ne znam jesam li sad to dobro napisala, neda mi se ići tražiti njezin komentar, moram priznati da ju nisam shvatila, nešto je trkeljala o jedenju svakih 5 minuta(!). Ajme. Ok, ona je fakat nezaposlena, ako ima vremena jesti svakih 5 minuta. Mada, opet mi je fascinantno otkud joj novci za to jedenje svakih 5 minuta.

Meni recimo uopće nije dosadno u životu: crnčim na poslu, pa onda crnčim doma jer moram pripremati papirologiju za posao i onda još crnčim po doma pospremajući, perući, kuhajući... Kad da mi bude dosadno?????????????

Ja na poslu ne smijem jesti, osim pod pauzom. Da baš i hoću, ne znam kako bih jela svakih 5 minuta. Ili doma, dok pospremam, perem itd. – pa ne mogu to sve raditi i jesti svakih 5 minuta. A nemam ni novaca za toliko jedenja. Fakat ne znam kako bih financirala toliko jedenje!

Ja sam uvijek bila debela i veći dio života imala sam po 2 obroka dnevno, tu i tamo 3. I ne, nisam za jedan obrok pojela 5 hamburgera, kilu krumpira, cijeli kruh ili 3 kokoši,... (16 godina meso uopće nisam jela, ne volim ga). Ja volim ukusnu hranu, a za mene tu spadaju kruh i peciva i slane, masne pogače od bijelog brašna, zapečeni složenci s povrćem s puuuno sira ili bešamel umaka, može i tjestenina, iako više volim krumpir (nisam ljubitelj pommes fritesa, više volim krumpir iz pećnice, ali pečen u masnoći, ne osušen na papiru za pečenje(!)). Volim i kolače, ali ne sve, o tome sam pisala. Sva ta jela u mojoj obitelji su se pripremala u normalnim količinama. Ok, svi imaju svoju definiciju normale. Kod nas se hrana nije pripremala u kotlovima ili loncima od 20 l… Nisam ja sama pojela npr. zapečenu tjesteninu (150-200 g) sa sirom za 4 osobe:  to je bilo za cijelu obitelj (4 člana). Možda su nekome te porcije velike, dobro, a što tek onda kažete na one koji jedu svakih 5 minuta???

Već sam pisala o tome da ja u rodbini imam rođakinja koje jedu više od mene, a mršave su. Ne, ne bave se sportom i ne jedu zdravu hranu! Ova jedna, stvarno jest u stanju  sama pojesti tjesteninu pripremljenu za 4 osobe i još bi nakon toga smazala kutiju napolitanki, a staaaaaaaaaalno je mršava! I onda netko meni kaže da ja puno jedem!

Fakat mi je fascinantno kako neki imaju vremena jesti svakih 5 minuta. Zar nemate prozora za prati ili pećnica za čistiti, ili kauča, fotelji i ormara za odmaknuti od zida da usisavačem usisate prašinu (ja ne odmičem svaki tjedan ormare, hladnjak itd. od zida kad usisavam, ali povremeno moram). Evo, nađite si posla za te svoje umišljene probleme tipa „meni je dosadno pa idem jesti“.  A jebali te takvi problemi!

Ili, nemojte gledati televiziju. Znam, da je sad većina onih koji ovo čitaju u čudu i smatraju da nisam normalna. Kako rekoh, ja nisam nezaposlena, ja sam blagoslovljena tolikim crnčenjem  da ima dana kad uopće ne palim televizor. Ne, ja ne gledam svaki dan televiziju jer nemam vremena. Jedino po ljeti, kad sam na godišnjem, onda provedem svaki dan par sati pred televizorom jer sam toga željna. Volim gledati televiziju i to nadoknađujem ljeti. 

Imam u glavi popise što bih ljeti sve htjela pogledati, ali nikako da to stignem. Nisam nikad pogledala nijednu epizodu onog nekakvog Stolca, ok, ne zove se ta serija stolac, al to je vrsta stolca; ono nekakvo Prijestolje koje se  snima i po  Hrvatskoj. Svi to hvale, ali ja to još nisam stigla pogledati. 

Bila je i nekakva serija s Brianom Cranstonom, već sam zaboravila kako se zove: ja nisam stigla pogledati nijednu epizodu toga, a to su isto svi non stop hvalili. Ili ono Orange is the new black. To također nisam nikad stigla pogledati. I ne, nemam te kojekakve internetske televizije/programe koji se još dodatno plaćaju(!), ja nemam vremena gledati ni ove “besplatne programe“ (da, besplatni su ako zanemarim tv pretplatu, ali masa ljudi još dodatno plaća kojekakve televizije/programe). Idu na tim programima kojekakve turske sapunice (jedna moja rođakinja prati svaki dan(!) 3 te sapunice!). Ajme. Ja imam toliko posla da ne palim ni televizor svaki dan! A onda mi još netko kaže da ima vremena  i jesti svakih 5 minuta. Ajme. Vi ste stvarno svi nezaposleni!

Meni je fascinantan onaj otpis dugova onima koji ne plaćaju račune. Famozno mi je i nerazumljivo zašto  u taj oprost spadaju npr.  troškovi gledanja televizija  tj. kojekakvih kanala koji se plaćaju, te troškovi telefoniranja i interneta. Gledanje televizije, telefonski razgovori i surfanje internetom nisu nužda, tj. od životne važnosti. Oni koji ne mogu plaćati te svoje račune trebali otkazati sve te svoje tv pretplate i programe (i prodati televizore!), otkazati telefonske i internetske usluge. Meni je stvarno van mozga da se ljudima to otpisuje! Ako nemaš novaca, nemoj gledati televiziju, nemoj telefonirati i nemoj surfati internetom.  Neće vam biti ništa, ako ne gledate televiziju i ako prestane visiti na internetu (to sve vam je ionak nezdravo, a kak većina ljudi danas brije na taj tzv. zdravi život, pomislite samo kako ćete učiniti super stvar za sebe). A joj, da, ak prestanete visit pred televizorom, na telefonu i internetu, onda će vam biti dosadno, pa ćete imati vremena jesti svakih 5 minuta… ali, čekaj malo, vi tvrdite da nemate novaca, onda nema problema: nemate novaca da kupujete hranu tj. da jedete svakih 5 minuta!

Slika je preuzeta s interneta. 

Godine potraćene na zdravu prehranu

Prijašnjih godina, bila sam se, ovdje, na blogu, početkom svake godine prisjećala kako je bio počeo moj pakao sa zdravom prehranom. Ove godine sam zaboravila na to jer sam presretna što se više ne hranim zdravo. 

Al da se prisjetimo: mene su liječnici u siječnju 2016. počeli izgladnjivati, pardoooooooooooooooooooooooooon, liječiti zdravom prehranom. Ja nisam imala (niti sad imam) apsolutno nikakvu potrebu da smršavim (o tome sam pisala više puta). 

Sad je  ožujak 2019. i ja sam presretna što više ne slušam liječnike i što nisam na zdravoj prehrani! Kad se prisjetim godina koje sam potratila na zdravu hranu, muka mi je, iskreno mi je žao što sam bila glupa i što sam slušala liječnike. 

Na ovom blogu možete pročitati kako sam se patila s tom zdravom prehranom, ali i dijetama/stilovima života na koje sam sama išla tražeći spas od zdrave hrane (dio toga bila je i ona kalvarija zvana LCHF).

Dakle, nisam na zdravoj hrani, no liječnici me i dalje liječe mršavljenjem. Danas se mršavost smatra lijekom za sve. Znači, i dalje me sile da mršavim pa sam i dalje na dijeti. Sad sam na un dijeti, naravno i to je dijeta, nije jednostavno, ali sve je bolje od zdrave prehrane. 

Slika je preuzeta s interneta. 

I dalje... 2

I dalje sam na un dijeti.