Alkoholičari, narkomani i ja

U početku je postojao fast food, tzv. restorani brze hrane (McDonald´s itd.) i to je bilo nešto najnormalnije. A onda se taj fast food počeo izjednačavati s pojmom junk food (nezdrava hrana) jer se došlo do zaključka da je hrana kakva se poslužuje u restoranima brze hrane: nezdrava.

Ja obožavam junk food, iliti nezdravu hranu. Samo u mojem slučaju ne može biti govora o fast foodu (brzoj hrani). Pisala sam već da sam obožavala provoditi vrijeme u kuhinji: satima sam mogla isprobavati recepte i uživala sam u svemu tome. Kao što sam rekla: to što sam pripremala bila je isključivo, jedno i samo nezdrava hrana – jer to volim. 

Isprobala sam ja tijekom zadnjih godina, kad je zdrava hrana postala razvikana, – i neke zdrave recepte, ali meni je to bilo tako neukusno i odurno da nisam poželjela tako se hraniti.

Napisala sam gore da kod mene ne može biti govora o fast foodu, ali: to ne znači da ja nisam jela hamburgere, cheeseburgere, pizze, itd. Jela sam ja to, ali ja sam to sve pripremala kod kuće i to „from scratch“ pa zato ne može biti govora o fast foodu iliti brzoj hrani. From scratch znači „otpočetka“ sve što sam mogla, pripremala sam sama; ok: nisam zaklala kravu/svinju i sama proizvodila mljeveno meso, al ja sam stvarno sama pripremala obroke.  Kad mijesiš tijesto za peciva, pizzu… nekoliko puta ga ostaviš da se diže, premijesiš nekoliko puta… - to nije brzo (fast), al ja sam sve to radila sama kod kuće s ljubavlju i užitkom. I da ne bude zabune, sigurno nisam radila integralna, crna, ražena… i ta kojekakva danas moderna tijesta, jer mi se gade(!) – ja volim tijesto isključivo, samo i jedino od bijelog pšeničnog brašna.

Naravno, ako kod kuće upotrijebite kupovno pecivo, brzo ćete napraviti npr. hamburger. No, ja nisam lijena (znam da zdravožderi lijenost smatraju vrlinom i hvale se time), ja sam uživala raditi peciva kod kuće (ok, kad sam baš bila u žurbi, upotrijebila sam kupovno; al to je kod mene rijetkost).

Osim tih spomenutih jela, karakterističnih za fast food (koja u mojoj verziji nisu bila fast), ja sam obožavala raditi i druge kojekakve maaaasne, teške, kalorične, zasitne delicije kakve volim. Radila sam pogače od bijelog brašna, maaaasne sirnice, bureke i sl. od domaćih kora, pite od katmer kora itd., razne složence s puuuuno maaaaasnog sira, bešamel umaka, milerama (40 % mm), povrtne lazanje, pečeni, maaasni krumpir, bijelu tjesteninu, razne povrtne popečke (pržene u dubokoj masnoći, ne ono sranje ispečeno u pećnici), kuhani grah sa zaprškom,…

A tek kolači i torte… Obožavala sam raditi i ukrašavati kolače i torte, sati i sati prolazili su dok sam uživala u tome. Ja nisam od onih koji su otišli u dućan, kupili 2 litre sladoleda i onda to pojeli doma. Za užitak u slasticama: ja sam sama (često satima) radila kolače kakve volim. Znam da su danas popularni kojekakvi (i zdravi i nezdravi) „brzi“ kolači kojima odmah u naslovu piše: kolač za 20 min., kolač bez pećnici, najbolji nepečeni kolač, itd. Ja nisam ljubitelj takvih recepata, meni  je „ispod časti“ pripremati takve kolače. Meni nikad nije bio problem kuhati tri kreme na pari i ispeći nekoliko biskvitnih kora. 

Ispričavam se što nisam lijena.

To sve što volim, obožavala sam pripremati i jesti i nekoliko dana za redom i jednostavno sam uživala u životu i ukusnoj hrani.

Danas postoji pojam foodie za osobe koje uživaju u pripremi hrane i bave se temom hrana na različite načine. 
Sada se ne ubrajam u tu skupinu jer je meni ovo što sad jedem na toj zdravoj prehrani: jednostavno odurno. Ali ja sebe ni prije nisam ubrajala u tu skupinu i ne slažem s upotrebom tog pojma - jer u taj pojam se ubrajaju i oni koji (iz meni nerazumljivih razloga) tvrde da vole(?) zdravu hranu. U redu, znam da ni oni koje vole tzv. nezdravu hranu, ne vole sva jela i namirnice. Ne volim ni ja sve tzv. nezdravo, ne zato što je nezdravo, nego zato što mi nije ukusno (npr. kolači s korama od bjelanjaka (meringue, beze) tipa Ledeni vjetar, Pavlova, Macarons...; obožavam kremaste kolače; al ta meringue smjese mi se gade); ne volim niti orašaste plodove pa ne volim ni kolače s tim i sl.
Dakle, svaki foodie sigurno ne voli neku hranu/namirnicu, ali u zdravoj hrani se jednostavno nema što voljeti, zato je meni nebulozno da se i zdravožderi utrpavaju među te foodije. 
Smatram da bi trebalo razlikovati healthy-food-foodie (meni je nebulozno da netko voli zdravu hranu, al dobro) i unhealthy-food-foodie - za sve one sretne ljude koji uživaju u ukusnoj tzv. nezdravoj hrani kakvu vole i kakvu i ja obožavam i volim, ali ju ne smijem jesti. 

Koliko se god vama ne sviđala moja (tzv. nezdrava) prehrana – meni se zaista sviđala i uživala sam i pripremati i jesti sve te tzv. nezdrave delicije koje volim, obožavala sam provoditi vrijeme u kuhinji i zaista sam bila sretna.

Zato me smeta, kad se mene, koja sam uživala pripremati hranu kakvu volim, trpa u isti koš s nekim tko praktički nikad ne kuha kod kuće i cijeli dan jede junk food u fast food restoranima (doručak u McDonald´su, ručak u piceriji, večera u Rubelj grillu ili si eventualno složi sam(!) nekakv sendvič od kupovnog peciva). Točno ja da smo i ta osoba koja živi u fast food restoranima i ja - jele nezdravu hranu, ali to ipak nije isto. 

Nadalje, ja nisam od onih koji su jeli iz dosade ili zato što su jadni, tužni, suicidalni, depresivni, nesretni... Često čujem da takve osobe tvrde da su deprimirane jer su debele, a to ih opet deprimira - pa dalje jedu(!). WTF? Meni to nema veze s mozgom. Ako hoćeš biti mršav - nemoj jesti - budi na dijeti, vrlo jednostavno. Ja sam tako živjela kao tinejdžerka, htjela sam biti mršava jer su sve druge cure u razredu mršave - zato sam bila na dijetama (nisam nastavila jesti i cendrati da sam debela - nego sam poduzela nešto). Ali mene je to s dijetama, izgledom, imidžem itd. pustilo negdje oko 18. godine života. Jednostavno sam doživjela klik u glavi pa otada na dijetu nisam ni pomišljala (u sljedećih 16ak godina udebljala sam se 50ak kg - i nisam s tim imala problem, prihvatila sam sebe takvu kakva jesam). 

A najbolje mi je kad mi netko kaže da sam ja „ovisna o nezdravoj hrani pa je iz toga nastao i ovaj blog i moj stav prema zdravoj hrani“ itd.). 

Zanimljivo, ja koja sam uživala pripremajući tzv. nezdravu hranu kakvu volim u minijaturnoj, staroj kuhinjici, nije me bilo strah nikakvog posla u kuhinji (sve suđe sam uvijek prala ručno i sl.), uživala sam i guštala u svakom isprobavanju recepta i kombiniranju okusa, voljela sam razmjenjivati recepte i pričati i razmjenjivati iskustva s ljudima koji vole istu hranu kakvu i ja volim, uživala sam u životu pripremajući i jedući ono što volim – ja sam sad utrpana u isti koš s alkićima, drogerašima i sl.

To mi je neshvatljivo, a gledam po blogovima zdravožderki/zdravoždera koje liječnici nisu tjerali da jedu zdravu hranu – nego su oni sami(!) došli na tu ideju da se zdravo hrane i sad pišu kako je zdrava hrana ukusna  - i njih se smatra normalnima. Pa kako osoba koja tvrdi da je zdrava hrana ukusna, može biti psihički stabilna?

Ja zdravu hranu jedem 18ak mjeseci: to je 18ak mjeseci pakla! Ne mogu naći riječi kojima bih izrekla koliko ja ta hrana odurna i koliko se to meni gadi. Naravno, imam svaki tjedan barem jedan dan kad jedem sve ono što mi je zabranjeno (živim za taj jedan dan!). Pisala sam već i da sam si uzela skoro 2 mjeseca godišnjeg odmora od jedenja zdrave hrane, jer jednostavno mi se sva ta zdrava hrana tako zgadila da ju nisam mogla niti vidjeti. Tijekom ta, nešto manje od 2 mjeseca, jela  sam  jedino, isključivo i samo tzv. nezdravu hranu kakvu volim. To je bio život.

Nije mi jasno zašto se očekuje (liječnici to očekuju)  da će se meni zdrava hrana svidjeti i da ću shvatiti da nisam bila u pravu. Nemam ja problem s tim da nisam u pravu, svaki dan doživim neku situaciju u kojoj vidim da sam donijela potpuno krivu odluku, postupila na potpuno pogrešan način i sl., tako da je meni to sastavni dio života. Ali meni je nepojmljivo da bih shvatila da sam u krivu kad je riječ o zdravoj prehrani. Gledam blog neke zdravožderke i ona ga tamo trkelja da, kad je bila debela, bila je deprimirana, suicidalna, jadna, ovakva, onakva... A onda, kad je prešla na zdravu prehranu i smršavila, ajme koje divote i krasote: kak je njoj super, kak se ona dobro osjeća, kak je sve divno i krasno, kak je ona sretnija u životu, kak joj se samo poboljšala kvaliteta života, kak je zdrava hrana ukusna…

WTF???

Ja to jednostavno ne mogu shvatiti. Kad sam počinjala s tom dijetom (zdravom prehranom) na koju su me liječnici stavili, pokušavala sam shvatiti da su ljudi različiti pa su i ukusi različiti, te valjda zato neki ljudi vole(???) zdravu hranu. Ali, bila sam u krivu. Jednostavno nije moguće da se zdrava hrana ikome sviđa. 18ak mjeseci jedenja zdrave hrane uvjerilo me u to.

Ok, ima ljudi kojima je to super jer su time postigli neki cilj: mogu nositi neku odjeću koju su htjeli, udali su se, oženili itd. I oni iz te neke „zahvalnosti“ (ne znam zapravo kako da to nazovem), tvrde da je zdrava hrana ukusna.

Našla sam tek jedan iskreni blog (nekakav Amerikanka) koja, kad stavi neki „zdravi“ recept na blog, otvoreno kaže: „to je zdrava/zdravija varijanta tog i tog recepta, i to nije ni približno onako ukusno kao ona prava kalorična, masna itd. originalna varijanta, ali ja to jedem jer hoću biti mršava“. Zašto drugi zdravožderi to ne kažu tako, nego trkeljaju da je zdrava hrana ukusna, a ima i onih koji čak tvrde(!) da je njihova zdrava varijanta nekog nezdravog jela: ukusnija(!?) od klasične, nezdrave varijante.  Ajme. Jel se ti ljudi napuše nečega prije nego idu pisati po svom blogu? Il njima netko plača da to pišu pa oni zarađuju na tome??? Ne shvaćam.

Dakle, da želim slijediti primjer tih silnih zdravoždera koji su sljedbenici tog danas popularnog, modernog i razvikanog zdravožderstva, ja bih trebala na svom primjeru (18ak mjeseci jedenja zdrave hrane) ustanoviti da sam svih proteklih godina, dok sam:

- uživala i guštala u pripremi (tzv. nezdrave) hrane kakvu volim

- dok sam se veselila svakom isprobavanju recepata i kombiniranju okusa

- dok sam se družila i razmjenjivala recepte s ljudima koji vole hranu kakvu i ja volim

- dok sam satima kuhala i vladala svojim malim carstvom (svojom starom, minijaturnom kuhinjicom)
- dok sam pisala food blog, fotografirala hranu i objavljivala recepte za hranu kakvu volim (tzv. nezdravu) i čak ostvarila suradnju s nekim časopisima  zahvaljujući receptima kakve volim, te pekla kolače i torte po narudžbi (i time podebljavala kućni budžet)

- dok sam obožavala život

tada sam zapravo bila duboko nesretna i jadna i deprimirana itd.

A sad:

- kad jedem ta prokleta, zdrava, gadna, odurna sranja koja mi se gade

- kad povremeno idem psihijatru i uzimam sredstva za smirenje da bih izdržala dan na zdravoj hrani
- kad se svaki dan barem jednom rasplačem

- kad sam se odrekla svoje strasti (priprema i jedenje hrane i kolača kakve volim)
- kad ne pišem više food blog jer ove zdrave, odurne, gadne splačine koje jedem: gade se meni samoj pa mi je nazamislivo da takve recepte stavljam na blog (bilo bi me sram to objavljivati)
- kad ne pečem više ni kolače ni torte po narudžbi jer ja nisam u stanju biti okružena kilama i kilama kolača ispečenih po narudžbi i uopće ih ne jesti (sad i kućni budžet pati zbog te zdrave prehrane kojom me liječnici maltretiraju)

- kad gladujem u svoja četiri zida (ne družim se s ljudima jer ne mogu gledati kako oni jedu nešto ukusno što i ja žarko želim jesti, a ne smijem)

- kad sam nesretna, kao što nikad nisam bila

sad bih trebala ustanoviti kak mi je život sad sretniji, kak mi je kvaliteta života sad porasla i kak mi je sve super (a onda dok sam voljela svoj život, onda mi zapravo nije bilo dobro???). WTF?

Kao što sam već negdje gore u tekstu spomenula, čitam po blogovima, časopisima itd. da puno ljudi tvrdi da su oni debeli zato što su deprimirani pa onda ispada da svoje depresije liječe jedenjem. (???)
Ja bih se onda sad, otkad me liječe (???) zdravom prehranom - svaki dan trebala prežderavati i tako rješavati svoj problem (ako niste shvatili, moj problem je to što sam se morala odreći svoje strasti: pripreme ukusne, tzv. nezdrave hrane kakvu volim i uživanja u njoj). E da, jedini problem je što ja ne smijem svoju depresiju liječiti jedenjem ukusne hrane kakvu volim jer me liječnici liječe zdravom dijetnom prehranom - a ja sam depresivna, tužna i jadna: baš zbog toga što moram jesti ta odurna, prokleta, gadna zdrava sranja koja mi se gade. 
A najbolja je stvar što ja baš nikad u životu nisam došla na ideju da svoje depresije ili probleme rješavam jedenjem (meni ta teprija nema veze s mozgom). Ja sam uživala u ukusnoj hranu zato što ju volim pripremati i jesti: kad sam npr. isprobavala neki recept, kombinirala okuse, ili fotografirala jelo za blog, itd. te onda jela to što sam pripremila - ja nikad nisam pomislila da jedenjem tog jela rješavam neki problem ili depresiju. 
Zar stvarno ima ljudi koji tako razmišljaju??? Ako ima takvih, moje laičko mišljenje je da su fakat zreli za psihijatriju. 

Meni je fakat nezamislivo, nepojmljivo i neshvatljivo da ima ljudi koji smatraju da se depresija liječi jedenjem(?). Ja nisam nikad bila tako glupa, munjena, poremećena... da bih došla na ideju da jedenjem rješavam probleme ili liječim depresiju. 

Stvarno se sad osjećam uvrijeđeno. Zar se mene trpa u isti koš s takvim kretenušama i kretenima koji smatraju da svoje probleme i depresije liječe jedenjem? 
To nije normalno.

Zaista je žalosno da se zdravoždere smatra normalnima, a mene se izjednačava s narkomanima, alkoholičarima i onima koji smatraju da jedenjem liječe depresiju(?) te onima koji ne kuhaju kod kuće nego žive na kupovnoj fast food hrani (ali imaju dobre gene (metabolizam itd.) pa njih liječnici ne liječe zdravom prehranom). 

Slike su preuzete s interneta.