I dalje uživam u svoj onoj ukusnoj tzv. nezdravoj hrani (ali kupovnoj – o tome
nešto više malo kasnije) koje sam se odricala zadnjih 16 mjeseci dok sam bila na
gladovanju (pardoooon: na zdravoj prehrani kojom me liječnici „liječe“(?)).
Pisala sam već da sam odlučila uzeti godišnji od jedenja zdrave hrane i uživati
u svemu onom što volim jesti.
No, naravno, nikad ništa u životu ne ide glatko, pa imam
poteškoća(!?) u planiranju i provođenju uživanja u ukusnoj tzv. nezdravoj hrani:
1. Znam da ću se opet morati vratiti na tu zdravu hranu jer
na jesen moram ići na kontrolu i obaviti hrpu pretraga. I baš si razmišljam: do
kada ću uživati u ukusnoj hrani, a kad ću opet početi to izgladnjivanje na
zdravoj prehrani?
Nisam to dobro složila. Namjeravala sam oko 2 mjeseca
uživati u svemu onome što mi ne daju jesti. Hmm. Ali, ako ću sljedeća 2 mjeseca
uživati u hrani, ne samo da neću smršavjeti do jeseni koliko oni očekuju da
smršavim, nego ću se udebljati (ja nemam problema s tim da se udebljam, ali
liječnici imaju).
Trebala sam u travnju ili barem svibnju jesti ukusnu hranu,
pa se onda negdje u lipnju/srpnju vratiti zdravim gadostima. I što sad? Da odustanem od uživanja u ukusnoj hrani i vratim se zdravoj prehrani? Nema teorije! Fakat više ne mogu izdržati da 6 dana u tjednu jedem odurnu zdravu hranu, a samo 1 dan uživam u onome što mi je zabranjeno (pisala sam već da sam proteklih 16 mjeseci SVAKI tjedan imala jedan dan (u par navrata i više dana) kad sam jela ono što ne smijem - i ne žalim zbog toga, živjela sam za taj jedan dan!)).
Ne znam kako ću uskladiti uživanje u ukusnoj hrani koju volim s liječničkim kontrolama/obavljanjem pretraga i gladovanjem na zdravoj prehrani kojim me uporno liječe(?).
2. Osim što to nisam dobro vremenski isplanirala, imam
problema i s činjenicom da meni nije lako slušati kad me stalno netko kinji
zato što više nisam na dijeti (pardoooon: na zdravoj prehrani). Kad su čuli da
nisam na dijeti i uživam u ukusnoj hrani, ljudi oko mene su blenuli: pa kako
više nisi na dijeti, pa zašto, pa radi čega, pa zbog čega, pa nisi ti ni sad mršava, pa nisi još dovoljno
smršavila da prestaneš s dijetom, pa udebljat ćeš se opet,…
Ne dugujem ja njima nikakvo objašnjenje, ali jednostavno
nije lako cijele dane slušati prigovore. Pretpostavljam da sam se već trebala
naviknuti na to. Dok sam bila srednjoškolka i nisam bila „jako“ debela (tj. to nije bila moja najdeblja faza),
moja mama se brinula kako izgledam, uz komentare: „Pa kako ćeš se tako
debela u bijelom kotrljati do oltara? Kako će to izgledati?“.
A par godina kasnije, kad sam se još više udebljala, onda
više nije bila zabrinuta kako ću izgledati „kotrljajući se do oltara“, nego ju
je brinulo: „Pa kako ćeš se tako debela ikad udati?“.
Ne znam što nije u redu sa mnom, ali mene nikad nije brinulo
ni kako ću izgledati u vjenčanici ni kako ću se ikad udati. Znam da je to
svakoj normalnoj ženi najveći problem u životu. A eto, ispričavam se, ja nisam
normalna žena pa ne znam imati takve probleme. Pisala sam već o tome da ja
nemam niti potrebu niti želju biti mršava i nisam imala problema sa svojih 50ak kila viška.
Najbolje od svega je što moja mama za izjave te vrste uvijek tvrdi da se ne sjeća da je to rekla. Na znam jel ona to kaže „u afektu“ pa poslije ne zna što mi je sve rekla ili ne želi priznati da je to rekla. Činjenica jest da je zaboravljiva. Ona je od onih ljudi koji naprave popis za trgovinu, pa ga ostave doma kad idu u trgovinu.
Ona je uvijek komentirala kad sam nešto jela. Npr. smetalo joj je što jedem krumpir s kruhom (zamislite kako ona to kaže na kajkavskom: "Dej naj jesti krampir s kruvem.").
Znaaaaam da će se sad naći još pametnjakovića kojima nije
normalno jesti krumpir s kruhom. Ok, vama to nije normalno. Dobro. Jel ja vama
prigovaram: „Ajme - zašto ti nećeš jesti krumpir s kruhom???“. Ne, ne
prigovaram vam, pa nema razloga da vi prigovarate meni (ja mami nisam nikad
prigovarala što ona ne jede krumpir s kruhom). A i što se tog krumpira s kruhom
tiče: ok, zdravožderi to ne bi ni mrtvi jeli zajedno (a neki ni odvojeno; neki
zdravožderi ne jedu ni kruh ni krumpir, npr. RAWci), no, ima ljudi koji nisu
zdravožderi, ali prigovaraju: „Kak možeš jesti krumpir s kruhom???“. I onda ti
isti ljudi u McDonald´su i sličnim fast food restoranima uz npr. hamburger jedu pommes frites (ovdje mislim na točno određene ljude za koje znam da to tako jedu, a meni su prigovarali što jedem krumpir s kruhom).
Zar ovo pecivo u hamburgeru nije kruh???
Ili je ok jesti krumpir uz nekakav hamburger/sendvič, ali
nije normalno kad kod kuće u tanjuru imaš krumpir, salatu itd. i uz to jedeš šnitu kruha.
A jebiga, onda sam ja doma trebala uzeti dvije šnite kruha i
sve iz tanjura natrpati između te dvije šnite kruha pa bi onda bilo u redu da
jedem taj sklepani „sendvič“ i krumpir.
3. Još jedna poteškoća u provođenju uživanja u ukusnoj tzv.
nezdravoj hrani je to: što na poslu baš sad(!!!) imam
toliko sranja i imam toliko stvari koje moram doma dovršavati da si nikako ne stignem pripremati
ukusnu hranu kakvu volim. Ajme… toliko sam se veselila da ću si pripremati sve
one delicije kojih sam se 16 mjeseci odricala – a sad ne stignem! Zato zadnjih
dana uživam(!!!) jedino u kupovnoj hrani, ali fakat bih si voljela sama pripremati
sve ono tzv. nezdravo što volim! Ja nisam lijena!
Zadnjih 20ak godina, barem jednom tjedno napravila sam kolač, ali od siječnja 2016. nisam radila fine, kalorične, slatke kolače od bijelog šećera i od svih nezdravih sastojaka koje volim; nisam ih radila jer ih ne smijem jesti. Sad, kad sam samu sebe skinula s dijete, te sam sama sebi dozvolila da jedem ono što volim - nikako da nađem vremena da si pripremim kolač. Netko će reći: da se njoj jedu kolači koje je sama napravila - već bi nešto smutila nabrzinu. No, ja ne želim pripremati one nekakve brze kolače (bez pečenja, ili ono nešto za 20ak min.). Želim si pripremiti pravi kolač - koji uključuje pečenje 3-4 biskvita, kuhanje 2-3 kreme (na pari), ukrašen je ticinom i ukrasima od ticina ili kreme,… Nakon 16 mjeseci jedenja zdrave hrane - zaslužila sam kraljevski tretman, zaslužila sam da se počastim takvim pravim kolačem!
Ako ovo čita neki zdravožder pa je sad blenuo u čudu: „Kaj je njoj kraljevski tretman jedenje nezdravih kolača?" - DA!!!
- meni je kraljevski tretman jedenje kolača od isključivo bijelog
brašna i isključivo bijelog šećera i tone margarina i biljnog šlaga,... Takve
kolače volim i obožavam, njih sam se odricala 16 mjeseci - a sada ih želim
jesti, jedem ih i jest ću ih! Nakon 16 mjeseci patnje na zdravoj hrani - zaista
sam zaslužila uživati u onome što volim i što mi je predobro.
Stvarno si želim napraviti takav kolač/tortu, a ovih dana nikako ne stignem (činjenica je da za takav kolač/tortu treba imati vremena).
Bez brige, jedem ja zadnjih dana kolače: ali iz slastičarne. Nema mi druge, dok ne nađem vremena i sama si napravim kolač. A kad smo kod izrade i jedenja tog kolača - onda se opet vraćam na ono pod točkom br. 2. Znam da će svi oko mene komentirati: zašto radiš taj kolač, zašto ga jedeš, udebljat ćeš se, zašto nisi na dijeti… Ali nema veze, pravit ću se gluha i uživat ću u kolaču – ali fakat moram naći vremena da ga napravim!!!
Kao da se sve urotilo protiv mene, nakon 16 mjeseci gladovanja na zdravoj prehrani, uživanje u ukusnoj hrani koje sam se odricala nikako ne ide prema planu.
Slike su preuzete s interneta.
Nema komentara:
Objavi komentar