Krepavam od gladi na dijeti, joooj, pardooooooooon, na zdravoj hrani.
Za ručak i večeru
smijem pojesti po 120 g mesa, naravno: nemasnog, neukusnog, kuhanog. Budući da se
meni ne da nakuhavati svaki put po 120 g mesa, ja skuham ili ispečem 500-800g,
podijelim na porcije, spremim u frižider i jedem to po 3 dana. Sad mi je ostalo još 120 g za večeru.
Stavim ja kutiju iz frižidera na kuhinjski pult. Dođe moja mama, pita što ti je
to, ja odgovorim da je to meso i otrgne ona trećinu toga i utrpa u usta taj komad odjednom. A ja
ne znam bih li počela vrištati ili plakati. Ali, suzdržala sam se i šutim.
Prokomentira ona da je suho i žilavo. Ne govorim ništa, znam da je suho i
žilavo, pa to je zdrava dijetna hrana, nitko ne očekuje da to bude ukusno (zdrava
hrana treba biti zdrava i hranjiva, a ne ukusna). I dok si ja pripremam povrće,
ode ona, ali se opet vrati i opet otrgne trećinu tog mesa i opet utrpa u usta cijeli otrgnuti komad. Meni
je došlo da počnem vrištati od muke. Em sam gladna, em sam jadna, em se
mrcvarim na toj zdravoj hrani svaki dan – a sad nemam ni što jesti za večeru. Izvagala
sam tu trećinu mesa koja je još ostala. Ostala su točno 43 g. I što da sad ja
jedem? Nemam nikakvo drugo odmrznuto meso.
Nije mi jasno
zašto mi je morala to pojesti. Ona ionako nije na dijeti, već si je danas pohala
meso i pekla krumpir, jela je i kolače od jučer i još joj je susjeda danas donijela nekakve
kolače (ne znam kakve, nisam gledala,
znam da to ne smijem ni pomirisati). I sad joj je za večeru baš falio komadić mog suhog i
žilavog mesa. A kako je ona to na dva puta utrpala u usta! A ja si tih 120 g mesa rezuckam na 20ak komadića da bih što duže i što sporije jela. Pa da tih 120 g utrpam u usta u 3 zalogaja, obrok bi bio gotov za manje od minute, ne bih ni znala da sam jela.
Uvijek mi predbacuje to što sam debela (iako je i ona debela). Još prije više od 20 godina (ne znam kad je to točno bilo,
bila sam još srednjoškolka), imala sam oko 70 kila (da, znam, bila sam debela, tj. najdeblja u razredu), točno se sjećam kako je moja mama komentirala: “Kako ćeš se tako debela kotrljati u vjenčanici
do oltara? Kako će to izgledati?”
Nisam tada planirala nikakvu udaju niti sam o tome
razmišljala, ali nju je jako brinulo što ću ružno izgledati u vjenčanici, što će rodbina reći kad me vide takvu debelu u (bijeloj?) haljini. Nisam ništa rekla.
10ak godina kasnije, kad sam se zdebljala još kojih 20 kila, komentirala je: "Kako ćeš se tako debela ikad udati?"
Nisam ništa komentirala, a što sam
trebala reći?
Zašto me tako j..., a hoće da budem mršava? Da, dobro, ako što manje jedem to ću više mršaviti, ali ja stvarno ne mogu tako gladovati, meni 43 g mesa nisu dovoljna za obrok.
Znam da je sad
većini onih koji ovo čitaju ta situacija baš zabavna i slatka i komentiraju npr.:
„Pa što ona cendra, barem neće natrpati svih 120 grama u sebe i bit će mršava“.
A pi... vam
mater..., gadna, usrana, odurna, mršava! Jeb... vas vaša mršavost u pi... mater...!
JA NE ŽELIM BITI
MRŠAVA!!!
NISAM JA KRIVA
ŠTO ME LIJEČNICI LIJEČE DIJETOM, A NE DAJU MI LIJEKOVE!!!!
Kome se ne sviđa što i kako pišem, nek otpi... s mog bloga.
Nema komentara:
Objavi komentar