Zaista mi fali ukusna hrana.

Zaista mi fali ukusna hrana (tzv. nezdrava): masna, kalorična, teška, zasitna, isključivo od bijelog brašna i bijelog šećera...

Ovo sve prokleto, odurno, zdravo mi se stvarno gadi.

Fali mi kuhanje i jedenje ukusne tzv. nezdrave hrane kakvu milijarde ljudi diljem svijeta jedu (oni valjda imaju dobre gene pa njih liječnici ne tjeraju da budu na dijeti).

Pogotovo mi fali pečenje i jedenje finih kolača. 

To je zaista bila moja strast. U slobodno vrijeme zaista sam voljela kuhati i peći hranu kakvu volim. Druge žene traže po internetu recepte za npr. „ručak od 15 min.“, a ja sam voljela par sati provesti pripremajući obrok. Znam da se to danas smatra normalnim, jer zdravožderi potenciraju lijenost i hvale se time(!). Ok, jasno mi je da nemaju svi svaki dan vremena provesti nekoliko sati u kuhinji.

Naravno, nisam ni ja imala svaki dan vremena za to. Al kad sam imala slobodnog vremena, ja sam satima kuhala, isprobavala recepte, ukrašavala kolače, isprobavala nove tehnike ukrašavanja itd. Uopće mi to nije bilo teško. Živjela sam za to da, kad dođem s posla, radim ono što volim.

Sigurno ste nekad na televiziji čuli kako neki kuhar govori da je kuhanje strast, ljubav…  Ok, meni je bilo glupo kad sam to slušala, ali otkad ne smijem jesti hranu kakvu volim, shvatila sam da su ti kuhari u pravu. Meni je to bila strast. I još jest, samo ne smijem jesti hranu kakvu volim pa ju ni ne pripremam. Neki od tih kuhara su fakat antipatični i idu mi na živce, ali ima i nekih normalnijih koji kuhaju „normalno“ (bez molekularne kuhinje i egzotičnih menija sa 15 sljedova u kojem se svaki slijed sastoji od jedva 2 žlice hrane, a to onda platite kao suho zlato).

Ja bih zaista voljela jesti i pripremati svu onu hranu koju ne smijem. Ne razumijem zašto sam ovako kažnjena.

Prije nego su me počeli izgladnjivati, za Božić i Uskrs pripremala sam 12ak (i više) vrsta kolača. I uopće mi nije bilo teško. Tih 12ak vrsta pripremala sam za ukućane, dakle, ne za prodaju. A, kad sam imala narudžbe za prodaju, onda sam još dodatno radila kolače. To sam radila uz posao, kad bih došla kući, nije mi bilo teško noću peći kolače.   

Za Uskrs i Božić 2016. nisam radila kolače jer su me liječnici izgladnjivali. Zašto da radim kolače, kad ih ne smijem jesti. Nisam radila ni kolače za obitelj (o tome sam već pisala). Nisam ni naručila kolače od nekoga, tko se kao ja do tada, bavi pripremanjem i prodajom kolača. Zašto da takve zarađuju na mojoj muci? Jednostavno sam kupila najjeftinije kolače u supermarketu. Ni za Uskrs i Božić 2017. nisam radila kolače.

Moja mama očito nije bila zadovoljna tim kolačima koje sam kupila za Uskrs i Božić 2016. te za Uskrs 2017. pa je za Božić 2017. ona pekla kolače – prvi put nakon 18ak godina. Tijekom proteklih 18ak godina, pečenje kolača bila je moja domena i mama mi je to drage volje prepustila. I ja sam to zaista voljela. I zaista sam uživala u tome. Voljela sam peći i jesti kolače. A što sad, da ih samo pečem i gledam, kako drugi žderu? Ma da ne bi. Budući da ih ne smijem jesti, onda ih ni ne pečem. Ako sad netko misli, pa zašto ne bi pojela jedan okrajac? Takav komentar sam već čula. Blago vama svima koji možete pojesti jedan okrajac i ostati na tome. Ja pečem fine kolače i volim jesti takve kolače i nisam u stanju biti okružena kilama ispečenih kolača i pojesti samo jedan okrajac. Zašto bih ja uopće pojela samo jedan okrajac dok se drugi dave u tonama finih kolača??? Da, da, oni imaju dobre gene pa to smiju, njih liječnici ne liječe zdravom prehranom. 

Slika je preuzeta s interneta.