Svete sportske krave

Gledam na nekom kanalu, a ne znam zapravo što je to bilo, nekakav prilog o nekakvom sportašu. Nemam pojma ni kako se zove ni kojim sportom se bavi, al prikazuju kako ga negdje (na aerodromu?) dočekuju mase ljude i svi su oduševljeni njime i klanjaju mu se ko Bogu. A on onda odgovara na pitanja i laprda da se on samo bavi onime što voli, da ne može zamisliti svoj život bez toga, da sport jest njegov život, bla, bla, bla,…

I padne mi na pamet: a zašto se on smije baviti time što voli?

Ja volim kuhati i peći ukusnu hranu i jesti ju. Ali, ja to ne smijem.

On se smije bavit sportom koji voli i trkeljat da ne može zamislit svoj život bez toga, tj. da to JEST njegov život.

Ok, znam da sport i kuhanje/pečenje, tj. priprema hrane nije isto. Ali, on je valjda(?) rođen s afinitetom prema tom nekom sportu. Ja sam rođena s afinitetom prema pripremi i jedenju ukusne hrane. Ja si nisam sama izabrala da budem dobra u pripremi hrane. Otkad sam počela isprobavati recepte iz nužde: primijetila sam da meni većina recepata uspije i da je fino to što pripremim i da me drugi hvale. Zaključila sam da ja stvarno uživam u pripremi i jedenju ukusne hrane. Naravno da sam praksom stekla iskustvo i naučila pripremati neke stvari koje mi nisu u početcima uspjele. Ali, taj neki interes i čak nekakav talent, bio je u meni od rođenja. Priprema i jedenje zdrave hrane me nikad nije privlačila, to mi se uvijek gadilo. I sport se meni uvijek gadio; nikad nisam poželjela bavit se nekim sportom.

Ja nemam pojma kako je to išlo kod tog sportaša. Jel on nije volio taj sport, nego su ga npr. roditelji tjerali da se time bavi, pa mu je onda to nekako prešlo u naviku, pa je skužio da je dobar u tome i da može zaraditi brdo para (znamo svi kako su sportaši preplaćeni). I što, jel onda nekako zaključio da će u intervjuima bolje zvučat ako kaže da obožava taj sport i da je to njegov život, nego ako kaže da su ga roditelji natjerali da se time bavi, al barem zarađuje brdo para. Nemam pojma.

Ja samo znam da ja uistinu volim pripremati i jesti ukusnu hranu. Nisam nikad namjeravala biti nekakav poznati kuhar ili slastičar ili imati restoran ili mlatiti pare s tom pripremom hrane, niti sam ikad tražila da mi se ljudi klanjaju ko Bogu. Ja sam samo željela pripremati ukusnu hranu kakvu volim i jesti ju.

Da, bila sam kod psihijatra koji mi je predložio da pišem blog o pripremi zdrave hrane koju jedem na dijeti.

Ajme.

Meni se gadi to pripremati i jesti, a kamo li da još i pišem o tome. Uostalom, ja sam pisanje bloga s receptima smatrala svojevrsnom preporukom, tj. recepti koje sam objavljivala su mi se većinom sviđali. Ok, objavljivala sam i recepte za hranu koja mi se gadila, tipa cheesecake, jer sam htjela biti konkurentna s drugim blogovima (čemu pisati blog, a ko ga nitko ne čita?), a budući da su cheesecake-gadosti danas popularne, poželjno je na blogu imati recepte koje ljudi traže, a ne same one koji se meni sviđaju. Ali, većinu objavljenih recepata sam obožavala. Ja uistinu ne volim zdravu hranu koju jedem. Mene bi bilo sram na blogu objavljivati recepte za zdravu hranu koja se meni samoj gadi. Ja to jedem zato što to moram/smijem jesti na dijeti, tj. na zdravoj hrani. Ja nisam dvolična osoba i ne vidim ama baš nikakav smisao u pisanju bloga s receptima koji mi se gade. Koja bi bila poanta toga???

Uostalom, nemam svojih “zdravih” recepata. Kuham po receptima s interneta, mogla bih jedino prepisat recept s neke web stranice. Slijedim recepte do najsitnijeg detalja (skupo me košta da nabavim sve namirnice!) i na kraju ispadne neko zdravo sranje odvratnog okusa – ima okus ko zdrava hrana, koju ja ne volim. Ja to stvarno ne mogu nikome preporučiti. 

Ne razumijem zašto taj sportaš smije živjeti kako želi: bavi se sportom koji obožava, štoviše sport je njegov život (nije na odmet što s tim mlati pare i što mu se ljudi klanjaju ko da je otkrio lijek protiv raka), a ja ne smijem.

Znam da sam o tome već pisala, ali fakat ne razumijem zašto se oni smiju bavit time što vole, a ja ne smijem.