Godišnji odmor

Stoji susjeda tik do mene(!) i pita me: Jesi još na dijeti?

Ja odgovorim: Ne, na godišnjem sam odmoru od dijete.

I onda ona pita: A na godišnjem si, ne radiš?

Tko je tu glup ili gluh?

Jel sam lijepo rekla: „na godišnjem sam odmoru od dijete“ – nisam rekla da ne radim, posao nisam ni spominjala. Koji dio njoj nije jasan? Pa žena stoji tik do mene, nismo se dovikivale preko ceste ili dvorišta. Jel gluha? Što njoj nije jasno?

Ako još nekome nije jasno: „ biti na godišnjem odmoru od dijete“ – znači odmarati se od jedenja zdrave hrane, ne jesti zdravu hranu i uživati u svemu nezdravom. I na tome sam ja!

Pisala sam već da sam imala takvih „etapa“ kad nekoliko dana za redom nisam jela zdravu hranu, nego sam uživala u hrani kakvu volim, tzv. nezdravoj hrani. Sada sam odlučila duže vrijeme provesti uživajući u hrani kakvu volim. Ne znam koliko ću biti na tom odmoru od zdrave hrane, možda 1 mjesec, možda 2-3. Vidjet ću. Naravno da nisam smršavila koliko moji liječnici hoće te me i dalje „liječe“(?) tom tzv. zdravom prehranom. Ali nakon što sam 15ak mjeseci 6 dana u tjednu jela te odurne zdrave gadosti - meni je fakat dosta. Pisala sam već da sam svaki tjedna sam imala 1 dana kad sam jela ono što ne smijem, i tada sam uživala, ali ovih ostalih 6 dana – ispunjenih zdravom hranom: to je čista muka! Zato ću sada dane i dane provoditi jedući ukusnu, tzv. nezdravu hranu. To je moj izbor.

Već nekoliko dana jedem sve nezdravo čega sam se odricala na onoj zdravoj prehrani  - jednostavno se predobro osjećam. 

Pogodite što sam danas doručkovala!

Čips. Onaj pravi: od krumpira, masni, prženi, slani (ne onaj neki bljutavi, osušeni u pećnici). Kako je to bilo dobro! Ok, to baš nije klasični nezdravi doručak, al eto, zaželjela sam se čipsa. 
Prije 15ak mjeseci dok me nisu počeli „liječiti“(?) zdravom prehranom – ja sam se hranila nezdravo, al nisam baš nikad jela čips za doručak. Obično bih doručkovala fini, isključivo bijeli kruh ili pecivo (kroasan) s nekim masnim sirom (ili mazivim ili tvrdim). Nisam nikad doručkovala pekmeze ili nutelu – to ne volim. Obožavala sam slane doručke koji su uključivali sir. Nisam jela niti paštete, niti mesni doručak, niti salame – to mi je falilo, ali zbog etičkih razloga odrekla sam se toga. 

Baš razmišljam o svoj onoj hrani koja mi fali i koje sam se odricala zadnjih 15 ak mjeseci. Što da sutra doručkujem? Maloprije sam spomenula sir. Možda da si sutra ispoham sir za doručak? Volim sir i volim pohano, no nisam baš neki obožavatelj pohanog sira. Nisam nikad jela pohani sir za doručak, to je kod mene bilo za ručak - ali, kažu da treba isprobavati nove stvari u životu. Zato, zašto da čekam do ručka da pojedem nešto nezdravo što volim - kad mogu odmah ujutro započeti dan nečim finim, masnim, nezdravim, prženim, pohanim, kaloričnim - pa uzela sam godišnji od jedenja zdrave hrane!

Jučer sam bila u slastičarni. Kupila sam 6 kolača za van. Nisam ih planirala sve pojesti sama. Ali kad sam počela, nisam mogla stati – svih 6 kolača pojela sam sama. Kako je to bilo dobro! Kako mi je to falilo! Jednostavno mi je bilo prefino i predobro! Fakat sam se zaželjela fiiiinih, kremastih, pravih kolača (a ne onih kojekakvih zdravožderskih kopija ukusnih kolača i "wannabe" kolača i sličnih nebuloza). 

I nakon što sam ih pojela: nije mi bilo niti muka, niti mi je bilo slabo, niti mi je bilo zlo, niti mi se bljuvalo, niti mi se spavalo... Pojela sam ih oko sat vremena prije večere i onda sam još večerala. Za večeru sam pojela par porcija pommes fritesa. Kako je to tek bilo dobro! 
Inače pommes frites meni nije ono najfinije što se može napraviti od krumpira, ali sad sam ga jela jer se brzo ispeče, a i fakat mi je falio! Nisam uz tih par porcija pommes fritesa jela ništa drugo (ni meso ni salatu; krumpir je moje najdraže povrće – i njega sam jela!). 

Nisam uopće to uočila do sad, a niti sam to planirala: jučer sam dan završila večerom od krumpira (pommes fritesom) - a danas sam dan započela čipsom od krumpira.
Krumpir je zaista moje najdraže povrće. 

Poslije te spomenute večere, tj. poslije 6 prefinih kolača i nekoliko porcija pommes fritesa - nije mi se ni spavalo, ni bljuvalo, niti mi je bilo muka, niti sam bila umorna,… radila sam papirologiju za posao do 3 u jutro. Ok, u 3 u jutro bila sam umorna i pospana! Da, sad će zdravožderi likovati: pa naravno da je bila umorna i pospana kad je pojela svu tu nezdravu hranu.

Da, da, ma sigurno sam bila umorna i pospana zato što sam jela ukusnu nezdravu hranu, a ne zato što sam do 3 u jutro probdjela da bih završila posao. Jelda? Po toj logici zdravožderi onda nikad nisu umorni i oni uopće nikada ne spavaju (ko vampiri!).

Što se kapaciteta mog želuca tiče: i nakon što sam u 16 mjeseci smršavila oko 38 kila na odurnoj zdravoj  prehrani, ja i dalje mogu jesti koliko sam jela i prije te zdrave prehrane. Pisala sam već o tome da ja nemam "problema" sa smanjenjem želuca. 

A što se motivacije za mršavljenje tiče: pišem već više od 15 mjeseci da ja apsolutno nemam potrebu biti mršava. Zato nemam potrebu niti zadržati ovu težinu koju sad imam, a niti nastaviti mršaviti. Mene su liječnici stavili na tu zdravu prehranu i „liječe“ me mršavljenjem. Ja sada definitivno nisam jedna od onih glupih žena koje samostalno i dobrovoljno idu na kojekakve dijete i zdrave prehrane i zdrave lajfstajlove  itd. – jer hoće biti mršave. Ja apsolutno nemam potrebu niti želju biti mršava jer znam da mršavost ne donosi niti sreću niti zadovoljstvo niti rješava životne probleme. Priznajem: tijekom svog života i ja sam imala faze u kojima sam fakat bila glupa! Htjela sam biti mršava pa sam bila na dijetama i kojekakvim zdravim sranjima. Ali naučila sam na svojim greškama: bila sam na dovoljno dijeta i dovoljno puta sam smršavila – pa znam da mi u životu ništa nije bilo bolje, ljepše ili jednostavnije dok sam bila mršava/mršavija. Ne razumijem kako drugima mršavost rješava probleme. 

I baš sad su mi najsmješnije sve te glupačice: sad kad dolazi ljeto - one su non stop na kojekakvim dijetama, zdravim prehranama itd. A ja baš sad nisam ni na kakvoj dijeti i uživam u svemu nezdravom. I ako niste shvatili: ne, nemam apsolutno nikakv problem s tim kako ću izgledati. Znam da ću se udebljati, ako par mjeseci jedem nezdravu, prefinu hranu. Dobro.
Ako netko ima problem s tim koliko ja kila imam - to je njegov/njezin problem, to nije moj problem jer ja nemam problema s tim da imam preko 100 kila.
Sve u životu ima svoju cijenu. Ako je debljina - cijena uživanja u ukusnoj, preeefinoj hrani kakvu volim - dobro. Pisala sam već o tome: Ja biram da budem debela.

U redu, shvatila sam: jednostavna matematika - ako želim jesti ukusnu hranu i uživati u životu - bit ću debela. Dobro. Ja to ne trebam pamtiti - ja nemam problem s tim da budem debela.

Ja biram ovaj drugi red -  da uživam u ukusnoj hrani i da budem debela!

Nakon nekoliko uzastopnih dana na preukusnoj i prefinoj masnoj, teškoj, kaloričnoj, zasitnoj hrani, prženoj u litrama masnoće i napravljenoj od isključivo bijelog brašna i bijelog šečera... - zdravoždere i dalje nikako ne razumijem. Oni non stop govore/pišu da imaju te kojekakve (kerefekaste) posljedice kad jedu tzv. nezdravu hranu: muka im je, zlo im je, spava im se, bljuje im se, povraća im se, slabo im je, boli ih glava, teški su, tromi su, spori su, umorni su, boli ih želudac, imaju žgaravicu, imaju grčeve, imaju zatvor, napuhnuti su itd., itd., itd. Ja nemam te simptome nakon uživanja u tzv. nezdravoj hrani. Nije mi jasno: kako oni uspiju razviti sve te simptome?

Idem ja sad uživati u nečem nezdravom, 16 mjeseci zdrave hrane bilo je čisti horor.

Slike su preuzete s interneta.

Hvala.

Iskreno, od srca zahvaljujem svim zdravožderskim blogerima/blogericama, pokretačima kojekakvih zdravožderskih portala, stranica,… te zdravožderskim novinarima/autorima/blogerima… koji u kojekakvim časopisima/novinama/kuharicama,... objavljuju recepte za zdravu hranu – iskreno vam zahvaljujem jer ste me uvjerili da sam bila u pravu – zdrava hrana je odurna.

Nikad nisam voljela zdravu hranu i zato ju nisam jela. Al otkad me liječnici u 21. st. „liječe“(?) zdravom dijetnom prehranom: prisiljena sam skoro svaki dan jesti kojekakve zdrave gadosti i zato sam počela isprobavati te vaše zdrave recepte. To je prestrašno. 

Ja ne mogu naći riječi kojima bih opisala koliko je ta zdrava hrana užasna. Jasno je meni da od toga moraš biti mršav: sve nešto lagano u maleckim porcijicama, ništa fiiino prženo u dubokoj fiiinoj masnoći, ništa  teško i zasitno, sve nešto samo kuhano, „izmrcvareno“ u pećnici (umjesto isprženo u dubokoj masnoći) ili čak sirovo, nekakve salatice, juhetine, kojekakvi sokići (joooooooooooj pardoooooooooooon, to nisu sokići, to su smutiji), sve bez finog bijelog šećera, bez margarina, bez finog bijelog brašna, sve napravljeno samo od onih nekih integralnih gadosti i slična zdrava sranja...

Nisam ćorava, vidim da pod tim receptima ima oduševljenih komentara. Ne znam tko su ni kakvi su ti ljudi koji ostavljaju te komentare ni zašto to pišu. Jesu li oni svi rođeni bez okusnih receptora?

Još jednom hvala što mi se život zgadio dok sam isprobavala vaše zdrave recepte.

Lijenost je nova vrlina.

Gledam po blogovima, portalima, časopisima… ne samo zdravožderskim , nego svima, i onim nezdravožderskim, ali činjenica je da je ta pojava ipak prisutnija na zdrvožderskim portalima, blogovima itd. – a to je lijenost.

Posvuda skaču naslovi tipa:  ručak za 20 min., obrok za 15. min., kolač za 10 min., kolač bez pečenja za 5 min.

…

Činjenica je da većinom kuhaju žene i ja nikako ne mogu shvatiti kako je većina žena postala tako lijena kuhati, peći kolače, itd. – pripremaju samo jela i kolače na čiju pripremu ode manje od 20ak min.

Kad dođu s posla, one imaju pametnijeg posla. A što se posla tiče – ja sam i prije (a i sad) radila cijele dane i nije me bilo doma. Ali uvijek sam našla vremena za pripremu ukusne, tzv. nezdrave hrane, kolača i torti – uglavnom sam kuhala i pekla po noći; i to me veselilo! 
Da vidimo čime se današnje žene bave kad dođu s posla:

- bave se sportom (sve do jedne!; aaaaaaaaaajme kako je onda Hrvatska sportska nacija; i sve žene su u Hrvatskoj mršave! jelda?)

- kvalitetno provode vrijeme s obitelji (koliko ja vidim po svojim prijateljicama, rođakinjama itd. – one provode vrijeme razvažajući djecu svaki dan na nekoliko aktivnosti; priznajem, nisam u  autu s njima, pa ne znam koliko je to vrijeme kvalitetno provedeno - il je poanta u tome da svi sjede u istom autu?)

- čitaju (tračeve o selebretijima, ljubiće – ajme, kak kvalitetno utrošeno vrijeme; ajde dobro, barem čitaju)

- gledaju (turske) sapunice itd. (pardoooooooon: upoznaju druge kulture!)
...

Postoji još jedna isprika za te „brze“ obroke i kolače, a to je ona koja je meni najfascinantnija i koju žene upotrebljavaju ljeti: „izbjegavam paliti pećnicu/(dugo/puno) kuhati jer je vruće“. Ajme…! Ja ne mogu shvatiti kako nekome može biti toliko vruće da ne želi odvojiti par sati za pripremu ručka, pečenje kolača itd.  Da se razumijemo: govorim o ženama u Hrvatskoj! Pa ovdje temperature nisu preko 40 stupnjeva. Da te koje tu u Hrvatskoj trkeljaju da im je vruće – pa da one žive u Africi –one bi doslovno (ne figurativno) tamo crkle od vrućine. Dok sam kuhala ukusnu, tzv. nezdravu hranu, meni nikad nije bio problem tijekom ljeta imati pećnicu i štednjak uključen par sati (ne, nemam klimu). Štoviše, ljeti imam više vremena (godišnji!) i ja sam uglavnom tijekom ljeta isprobavala recepte za jela i kolače (zimi to nemam kad). Nije mi bio problem u jednom danu isprobati 2-3 recepta za kolače (peći 6-8 biskvita ili 10ak kora za prhke pite, kuhati 3-4 kreme na pari, mijesiti dizano tijesto i oblikovati pogače ili kroasane itd.). Meni nikad nije bilo teško napraviti ono što mi se jede (masno, prženo, slatko, kalorično, pripremljeno isključivo od bijelog brašna i bijelog šečćera,...). Ok, vruće je, al je ljeto – i po ljeti je vruće! Deal with it!

Kod tih lijenih žena najviše me fascinira kako one same ističu koliko su lijene. Mene bi bilo sram, ja bih se pokrila ušima.

Čitam prije koji mjesec na jednom zdarvožderskom blogu kako blogerica lijepo ponosno ističe da je ona lijena zamijesiti prhko prhko tijesto za pitu od jabuka (neću navoditi tko je to jer mi se neda bakčati se s njom). Umjesto pite, napravila je suhonjave, zbijene sirove kuglice od suhih jabuka. Ne znam zbog čega sam više blenula: zbog toga što se ona ponosi svojom lijenošću ili što su te kuglice od jabuka njoj verzija pite s fiiiinim prhkim tijestom i sočnim nadjevom od jabuka. Na stranu ovo što se ona ponosi svojom lijenošću, to njoj na dušu: mene je fakat zabezeknula tvrdnja da su te suhe, sirove kuglice sirova verzija pite od jabuka. Ok, žena očito nikad u životu nije radila niti jela pitu od jabuka – pa ona ne zna da te kuglice veze nemaju s pitom od jabuka. I ja sam njoj to napisala u komentar ispod recepta. I što mislite što je bilo? Pa naravno – pogodili ste – moj komentar nikad nije objavila.

Ok, to je njezin blog, ona tamo može (ne)objavljivati što hoće. Pisala sam što mislim o cenzuri i što radim s komentarima koji mi se ne sviđaju (ponovno ih objavim čak i kad ih osoba koja ih je napisala – sama izbriše).

Al opet, osim tim „sirovim kuglicama u obliku pite od jabuka“(???), ne mogu se načuditi ni toj lijenosti koja se danas smatra vrlinom. Nije to samo kod ove blogerice-zdravožderke. To je i na portalima i u časopisima s receptima – sve neki recepti za 15ak, 20ak min, pola sata maksimalno. A zašto? Zašto su ljudi lijeni kuhati ručak ili pripremati kolač 3-4 sata? Ok, nemam ni ja zbog posla svaki dan vremena kuhati satima. Ali barem 2-3 puta tjedno meni nije problem provesti par sati pripremajući jedan obrok. Tj. – to mi nije bio problem dok sam pripremala ukusnu hranu: kaloričnu, zasitnu, masnu, tešku, slatku,…  kakvu sam voljela. Otkad me liječnici liječe(???) zdravom prehranom, ne pripremam takvu hranu jer ju ne smijem jesti. Ja kuham sama sebi (ne kuham za ostale ukućane) i sad pripremam ta sva zdrava, odurna sranja koja smijem jesti. I došla sam do zaključka zašto zdravožderi inzistiraju na tim receptima s 10– 20min. pripreme: zato što je zdrava hrana odurna i ne isplati se satima pripremati nešto što će biti jednako odurno kao nešto što se smućka za 15ak min. Do tog zaključka došla sam na temelju vlastitog iskustva, tj. vlastitog želuca. Isprobavala sam te neke tzv. zdrave recepte za koje treba više vremena – rezultat je bio toliko oduran da sama sebi nisam mogla objasniti zašto jednostavno nisam u zdjelu nasipala nekakvo povrće/mahunarke… iz konzerve i dodala nekakvo svježe povrće – jedući to neukusno, brzo zdravo jelo patila bih se na isti način na koji se patim jedući ovo zdravo, neukusno jelo koje sam pripremala satima. Možda su zdravožderi u pravu - nema smisla gubiti vrijeme na višesatno pripremanje zdrave hrane koja će ionako biti neukusna.

Fascinantne su mi sve te gospe koje ljeti ne žele paliti pećnicu i pripremaju samo nekakvu tzv. laganu hranu. To je ona hrana koju ja nikad nisam voljela jer sam nakon takvog obroka uvijek bila gladna - pa zato nikad nisam ni pokušavala tako kuhati. – Da, sad kad me liječe zdravom prehranom, sad se patim na toj laganoj, odurnoj, zdravoj  hrani. 

Što se nezdrave hrane tiče, naravno da ima stvari koje se mogu pripremiti za 20ak minuta: pommes frites je brzo gotov (pogotovo ako kupite narezani krumpir za pommes frites), pravi, fini pohani kruh pržen u litri masnoće je gotov za čas, ili kad se u staklenku stavi jaje, ulje, sol, senf i ocat – uz pomoć štapnog miksera  za svega par sekundi gotovo je pola litre majoneze!

Dok sam smjela uživati u ukusnoj hrani kakvu volim, i ja sam radila neke takve brze recepte jer zbog posla nisam stigla svaki dan kuhati satima. Nekad sam napravila tjesteninu s nekim brzinskim umakom. Drugi put sam iskoristila neke ostatke iz hladnjaka/zamrzivača i nešto smućkala na brzinu.  

Ali meni nikad nije bio problem provesti par sati pripremajući obrok. Ja sam u tome uživala.

Ok, jasno mi je da ne vole svi kuhati/pripremati hranu i peći kolače, jednostavno ne uživaju u tome – ali da su ljudi postali baš tako lijeni da na pripremu obroka troše samo 20ak min. i još ističu tu svoju lijenost – to ne mogu razumjeti.

Ne kužim foru s tim brzim receptima i isticanjem lijenosti kao vrline.

Slike su preuzete s interneta.

Zašto mi je oduzeta moja strast?

Gledam nekog sportaša na televiziji. Nemam pojma ni kako se zove ni kojim sportom se bavi. Al očito je uspješan, tj. bogat, cool (barem on tako misli), vozi skupi auto ima par skupih kuća… i sve što ide uz to. I trkelja on nešto o ostvarenju svojih snova, u prijevodu na hrvatski to bi bilo: Kad imaš strast, nema granica.

Hmmmm.

Meni je priprema ukusne hrane (masne, teške, zasitne, kalorične,…), kolača, torti,… kakve volim jesti, bila strast kojoj sam posvetila više od 17 godina života. I sad mi je to oduzeto jer me liječnici „liječe“(?) zdravom prehranom.

Zašto se on smije baviti svojom strašću, a ja svojom ne smijem? 

Nisam ja kriva što osjećam strast prema nečemu što se danas smatra nezdravim. Nikad nisam namjeravala baviti se profesionalno pripremom hrane ili slastičarstvom ili otvarati slastičarne, restorane i nisam sanjarila da bih time mogla zarađivati (milijune). Ja sam samo željela usrećivati samu sebe pripremom i jedenjem ukusne hrane kakvu volim. Meni je to jednostavno bio hobi u kojem sam uživala. Nikad nisam željela pretvoriti to u posao. Predlagali su mi često da otvorim neki biznis vezan uz pripremu hrane, kolača… - dobro da nisam! Što bih sad da mi je posao: svaki dan kuhati, peći, biti okružena kolačima, tortama – a ne smijem ih jesti?

Ne razumijem zašto sam ja tako kažnjena. Zašto ne smijem uživati u svojoj strasti?

Zašto se tom sportašu ne dogodi nešto da se mora odreći svoje strasti? Što bi bilo  da mu npr. amputiraju obje ruke i noge? Pretpostavljam da se on ni tada ne bi odrekao svoje strasti: onda bi igrao nogomet, košarku (kojim se sportom on uopće bavi?) – trepavicama i jezikom.

Šteta što moja strast ima granicu. Ja ne mogu svoju strast prema pripremi ukusne (tzv. nezdrave) hrane – ispoljiti na neki drugi način. Mene ne veseli priprema te hrane za druge – zar da gledam kako drugi žderu sve ono čega sam željna, a ne smijem to jesti? Ma da ne bi! Otkad moram jesti tu odurnu, zdravu hranu  - ne pripremam ni za koga ukusnu hranu ni kolače, ni torte.

A da se posvetim pripremi sve te danas razvikane, moderne i popularne zdrave hrane? Ma da ne bi! Nikad nisam voljela zdravu hranu, al tek otkad ju jedem već 15 mjeseci – postala sam svjesna koliko je zapravo takva hrana odurna. Ja ne znam razviti strast prema nečem što je tako odurno kao zdrava hrana. Jedva prisilim sebe da to jedem, moji ukućani to ne žele jesti. Bilo bi me sram govoriti da je zdrava hrana ukusna i predlagati drugima da ju jedu.

Na radionici o pripremi zdrave hrane

Otkad me liječnici izgladnjuju, joooj, pardoooooooon „liječe“(?) zdravom prehranom, tražim po internetu recepte za tu kojekakvu zdravu hranu. Blogovi, portali itd. te tematike niču ko gljive poslije kiše, recepata ko u priču – a kad napravim nešto po tim receptima, rezultat: katastrofa. To je prestrašno! Nit je masno, nit je slano, porcije su majušne, ništa nije prženo sve je „osušeno“, pardoooooooon, ispečeno, pohano(???) u pećnici… Jasno je meni da je to zato zdravo: gdje ćeš zdravije od neslanog, nemasnog, sirovog ili onog odurnog integralnog, raženog... i sličnih zdravih gadosti u majušnim porcijicama. Od toga moraš bit mršav!

A kad čitam komentare pod tim receptima: salve oduševljenja. Ne razumijem jel su tim ljudima koji pišu te pozitivne komentare pod zdravim receptima, okusni receptori odstranjeni (kirurški?) il su rođeni bez njih? Ja već 15 mjeseci praktički svaki dan jedem ta zdrava sranja i to je zaista preužasno! Nikad nisam voljela zdravu hranu, al otkad ju jedem – sad sam tek spoznala koliko je ona zapravo uistinu odurna.

Budući da su danas svi(? – osim mene) oduševljeni tom zdravom hranom, došla sam do zaključka da ne znam kuhati zdravu hranu. Uvijek sam voljela pripremati hranu kakvu obožavam – masnu, tešku, zasitnu, kaloričnu, slanu, slatku,…  isključivo od bijelog brašna i bijelog šećera… i svima je sve što sam napravila bilo ukusno (među prijateljima i rodbinom slovila sam kao vješta kuharica i slastičarka, pisala sam blog na tu temu, pekla sam kolače i torte po narudžbi za manja slavlja, u slobodno vrijeme voljela sam eksperimentirati s receptima, satima bih uživala ukrašavajući torte i kolače itd.). 
Naravno, dogodilo se da nešto nekad nije uspjelo – bilo je toga! No, nikad mi nitko nije rekao da nešto ne valja – (ak im se nije sviđalo, zašto nisu rekli da im se ne sviđa?).

Ali zdrava hrana, ajmeee – ja to mogu skuhati -  i ja pratim recept sa zdravožderskog bloga/portala ili čak gledam video s pripremom i točno slijedim  korake – a na kraju: okus je katastrofa! Neke stvari probali su i moji ukućani – složili su se da je to zaista odurno. Ja ne znam kako zdravožderi to dožive – kao ukusno. ????????????????????????

Naravno, problem nije u zdravožderima koji lifraju te danas moderne zdrave recepte  - nego u meni koja ne znam to skuhati da bude ukusno. Kad nešto ne znam, ja to otvoreno kažem. Ne radi se o tome da je najlakše reći "ne znam", nego o činjenici da je sve što sam tijekom 15 mjeseci skuhala po zdravožderskim receptima jednostavno odurno. 

I zato sam ja sebi platila radionicu pripreme zdrave hrane.

Ajme…

To je bio gubitak vremena i novaca.

Ja sam očekivala da ću tamo vidjeti što ja to radim pogrešno da je zdrava hrana koju napravim neukusna. No, hrana koju su tamo pripremali i koju smo degustirali – također je bila totalno neukusna. I stavljam ja tamo u usta to sve i stalno čekam – možda nije ukusno nakon prvog zalogaja, ali nakon drugog, petog ili desetog – shvatit ću kako je to fino. 

Moš` mislit.

Ne znam što bih uopće rekla. Žao mi je novaca koje sam potrošila na tu radionicu.

Dakle, nije problem u tome što ja ne znam skuhati zdravu hranu da bude ukusna – nego je zdrava hrana (samo meni?) jednostavno totalno neukusna, tko god i kako god da ju priprema.

Naravno, svi drugi koji su bili na radionici, bili su oduševljeni(?) onime što su probali. Ili su barem tako tvrdili. Nitko nije rekao da mu se nešto ne sviđa.

Ako ste mislili da sam ja tamo išla „prosipati svoju pamet“ – varate se. Šutjela sam ko bubica, nisam rekla niti riječ. Nisu nas pojedinačno ispitivali kako se što kome sviđa, nego onako „čoporativno“ i ja sam tada svaki put spustila pogled u tanjur i šutjela. Nisam sve pojela, ostavila sam na tanjuru hranu u praktički svakom slijedu – ali šutjela sam, nisam rekla da mi ne valja. Divim se sama sebi kako sam se suzdržavala.

Neću navoditi koja je to radionica i gdje je održana te tko ju je održao. Neću navoditi ni nazive recepata jer oni koji su upoznati s tom tematikom, skužit će koja je to radionica pa će ispast da sam popljuvala te tamo ljudi koji su organizirali, održali radionicu. Zato, bolje da ne navodim te podatke.

Ali, prokomentirat ću jela ne navodeći nazive recepata.

Dakle, tamu su pripremali i mi smo degustirali:

- nešto što ću nazvati Salata 1. Da, to je zdrava salata: nemasna, neslana, s obzirom da je rađena od žitarica – fakat je bila suha. Ok, ne treba salata biti ko juha, al da to mora biti baš tako nemasno i suhonjavo… ne znam što da kažem. Meni se nikako nije sviđalo. I još su po njoj bili naštrajeni neki orašasti plodovi – a ja ne volim nikakve orašaste plodove: nikada i ni u čemu! 

- nešto što ću nazvati Salata 2. Da, to je isto zdrava salata: nemasna, neslana, napravljena od neke vrste zelene salate i povrća… a budući da je u nazivu bila riječ „ljut“ (tako su nazvali taj recept!) – ja sam očekivala fakat nekakvu ljutinu u toj salati – a od ljutog niti lj. Ok, ne vole svi ljuto, pa možda zato nisu stavili puno čilija. Al onda to nisu trebali nazvati ljutom salatom. Mogli su tome dati drugo ime i napomenuti da to može postati ljuta salata: tko voli može u to natrpati čilija. Moram napomenuti da je ta salata meni bila izrazito gorka! Toga sam fakat ostavila na tanjuru, nisam se mogla prisiliti da to pojedem. To je fakat bilo gorko!!!

- nešto što ću nazvati Salata 3. Da, da, to je opet zdrava, nemasna salata, i to od mahunarki i povrća. Ovu sam se čak prisilila pojesti (nisam niti mrvicu ostavila na tanjuru!) jer je sadržavala podosta sastojaka koje volim,  iako je te sastojke pokvarila hrpa sastojaka koje ne volim, a koji su bili nagurani u tu salatu. A što da kažem – ima okus kao zdrava hrana kakvu ne volim, mogu ja to pojesti jednom mjesečno, ali apsolutno nemam nikakvu želju to jesti češće. I to je naravno bilo zamišljeno kao samostalan obrok. WTF??? Meni uz to treba bijelog kruha ili barem bijele tjestenine ili nečega.

- nešto što ću nazvati kruhasti proizvod. To nije bio kruh. To nešto bilo je napravljeno od kojekakvih, danas razvikanih, „cijelo/punozrnatih“ vrsta brašna. Nije bilo uopće slano i nije bilo masno. Bilo je jednostavno suho i neukusno.

- nešto što bi trebali biti nekakvi keksi, ali ne za desert, nego za doručak. Bilo za doručak ili za desert – to nije valjalo ništa. Nije bilo dovoljno slatko, bilo je užasno suho i imalo je čudnu aromu (od kojekakvih začina koji su danas popularni i razvikani, a bili su natrpani u te kekse).

Ti recept, tj. hrana koju su napravili pred nama i koju sam probala jako me podsjetila na recepte koje sam ja isprobala u zadnjih 15 mjeseci i koji su zaista bili odurni.

Dakle, da utvrdimo gradivo. Nije problem u tome da ja ne znam skuhati zdravu hranu da bude ukusna, nego je zdrava hrana (samo meni?) jednostavno neukusna.

Moram priznati da sam razočarana. Ja sam se zaista nekako nadala da je problem u načinu/postupku… kako ja pripremam zdravu hranu pa mi je zato neukusna – tj. da će mi postati ukusna kad ju napravi netko drugi (tko se u to razumije i time bavi) te meni posluži.  Al niš` od toga. Tko god i kako god i gdje god pripremao zdravu hranu – ona je meni uvijek neukusna.

Meni bi život sigurno bio puno lakši da mi se ne gade ove zdrave gadosti koje svaki dan jedem.

Slike preuzete s interneta.

Zašto su ZET-ovci svete krave?

Opsovala sam na ulazu u ZET-ov autobus. I što se dogodilo? Vozač me izbacio iz busa. Nije me izbacio fizički, ali odbijao je krenuti dok ja ne izađem. Budući da su ljudi onda gunđali na mene u busu, izašla sam jer nisam htjela gubiti vrijeme ni energiju. 

Zanima me zašto su ZET-ovci svete krave? Znam da će većina onih koji ovo čitaju sada biti sablažnjena i šokirana činjenicom da ja psujem u javnosti. Ispada da ja jedina na ovom svijetu psujem u javnosti, vi nikad ne opsujete, jel da?

Onima koji ovi čitaju i sablažnjeni su mojim ponašanjem u javnosti jer oni nikad ne bi psovali(!) – postavljam pitanje: a tko su onda svi oni silni ljudi koji mene svaki dan psuju na radnom mjestu? Imam takav posao da radim s ljudima i svaki dan me psuju, vrijeđaju, maltretiraju, ponižavaju i verbalno zlostavljaju. I na mom poslu je to normalno. Ne mogu zvati zaštitara (to ne postoji na mom radnom mjestu) ili policiju, nego šutim i trpim. Uslijed toga što svaki dan slušam: meni je psovanje postalo normalno. Dakle, učim po modelu: primjenjujem ono čega se naslušam svaki dan. A 90% onih koje susretnem tijekom posla me ispsuju i izvrijeđaju. Zato meni nije jasno kako većina vas koji ovo čitate, tvrdi da ne psuje. Koji to onda ljudi dolaze tamo gdje ja radim – ti očito ne čitaju ovaj tekst – jer ovo čitaju samo oni koji tvrde da nikad ne psuju pa su sablažnjeni činjenicom da ja psujem.

Netko će reći da je to stvar odgoja. 

Ja nisam nikad smjela psovati u prisutnosti roditelja. Odgajali su me, ne znam kako da to opišem, zvuči blesavo, ali „kao damu“ – tako bi to moja mama objasnila. I tako sam „damski odgojena“  živjela do, otprilike, 30. godine. I onda sam polako skužila da mene svi psuju – pa zašto ne bih i ja psovala druge? Nisam ja jednog dana samo odlučila: sad ću početi psovati, nego je to došlo nekako postupno. Cijeli  dane slušam kako mene psuju pa su mi ti izrazi postali normalni, dio svakodnevnog govora. Prestala sam „filtrirati“ svoj govor i uopće se ne kontroliram (osim na poslu: jer moram! - na radnom mjestu mene svi  smiju psovati, ali ja njih ne smijem).  

Moja mama zgrožena je mojim psovanjem i ponašanjem u javnosti, ali ja joj ništa ne dugujem. 30 godina živjela sam kako je ona htjela, al dosta je bilo. Sad se ponašam, kako se ponašaju i drugi ljudi koje svakodnevno susrećem. Ne znam kakve ja to ljude susrećem – jer vi koji ovo čitate ustrajat ćete na izjavi da vi nikad ne psujete – očito se ne susrećem s vama na poslu.

Kad se sad sjetim tog trenutka u autobusu, stvarno mi je iskreno žao…

…što nisam ispsovala vozača! Naime, ja nisam psovala vozača, nego sam psovala situaciju, rekla sam: „A u pičku materinu!“. Da se mogu vratiti u prošlost sada bih rekla: „Pička ti materina!“. Priznajem, pogriješila sam, trebala sam psovku uputiti direktno vozaču.

Fakat ne razumijem zašto su vozači ZET-ovih autobusa svete krave u čijoj se prisutnosti ne smije psovati. Ljudi koje susrećem dok radim svoj posao rijetko kažu „(A) u pičku materinu!“. U većini slučajeva kažu direktno meni: „Pička ti materina!“. Ili ako su pristojniji i obraćaju mi se sa Vi, onda mi kažu: „Pička Vam materina!“.

Da je meni biti sveta ZET-ova krava pa da na radnom mjestu mogu odbiti raditi posao dok oni koji su me ispsovali ne izađu. 

Slika je preuzeta s interneta.

Moja sudbina

Odrasla sam u maloj, siromašnoj, disfunkcionalnoj obitelji. Otac mi je rano umro (ubio se).

Nisam pametna ni inteligentna niti sam talentirana. Zato mi je na faksu bilo jako teško, krv sam pišala dok sam uspjela diplomirati. Ja nisam kriva što sam takva rođena.

Jedino u čemu sam koliko-toliko dobra bilo je pripremanje ukusnih slastica i kuhanje ukusne hrane kakvu volim. No, to mi je oduzeto jer me liječnici „liječe“(???) zdravom prehranom koja je meni odurna. Ne znam zašto sam tako kažnjena.

Ne razumijem zašto mi je oduzeta ta jedina šansa za sreću.

Svega sam željna

Pisala sam već da proteklih 15 mjeseci, otkad me liječnici „liječe“(?) zdravom dijetnom prehranom, ja svaki tjedan imam jedan dan kad jedem sve ono što mi ne dozvoljavaju jesti. U nekoliko navrata: to nije bio samo jedan dan u tjednu, nego nekoliko dana za redom – i o tome sam pisala  više puta. To je moj izbor i nije mi žao zbog toga.

10ak mjeseci to s tim jednim danom kad jedem sve što želim - je kako-tako funkcioniralo. Ali zadnjih 5 mjeseci – katastrofa: ja sam tako postala željna svega onoga što ne smijem jesti. Jako teško mi je samo jedan dan u tjednu jesti ono što volim i želim – a ostalih 6 dana jesti zdrava gadna sranja koja mi se gade. Ako sam u proteklih godinu dana, svaki tjedan jedan dan jela to sve što mi je zabranjeno: onda sam u godinu dana imala oko 52 takva dana. Budući da sam nekoliko puta imala i više od jednog takvog dana u tjednu, ok, zaokružimo to na: 70 dana uživanja u ukusnoj hrani u jednoj godini, a ostalih 295(!!!) dana jela sam zdrave gadosti.

Namirnica, tj. jela koje volim i obožavam, a ne smijem jesti ima tako puno: u tih 70ak dana nije se na repertoaru našla ni 1/3 onoga što volim i što mi je zabranjeno. I zato mi sve to tako fali.

Kad dođem u dućan, ja sam kao malo dijete: ja bih i čips i slane krekere i napolitanke i čokoladu i marshmallows i munchmallow i sladoled i slano pecivo od bijelog pšeničnog brašna i slatko pecivo od bijelog pšeničnog brašna i neki kremasti kolač… i sve redom… 

Ima nekih zdravožderskih blogera koji također u svojim tekstovima tvrde da oni požele razne tzv. „nezdrave“ namirnice kad ih vide u dućanu i onda to kupe, ali kad to počnu jesti zaključe da to uopće nije to, i uopće im nije fino i onda to ne pojedu, nego bace(???). Neki navode, da je njima, zlo, muka, slabo itd., ako nakon višednevnog (višemjesečnog?) uzastopnog jedenja zdrave hrane pojedu tu (ukusnu) tzv. „nezdravu“ hranu. Ja takvih problema nemam. Ja kupim te tzv „nezdrave“ namirnice koje želim i kad počnem jesti – ne mogu stati, kaaaaaako je to doooooobro!!! To je to, to je ono što želim i što mi fali! Nisam još nikad došla na ideju da to bacim. I ne, nije mi niti zlo, niti muka, niti mi se povraća, niti mi se spava… - ja se tada jednostavno tako dobro osjećam da ne znam kako bih to riječima opisala.

Neki zdravožderski blogeri tvrde da kad se njima jede to nešto tzv. „nezdravo“, oni nađu neku tzv. „zdravu/zdraviju(?)“ alternativu. Npr. kad im se jede sladoled, oni hrdaju pločice smrznutog grčkog jogurta zaslađenog medom (bljak) na koji je pobacano kiselo bobičasto voće.

Svaka čast. Kad se meni jede sladoled – meni se zaista jede fini sladoled, a ne smrznuti jogurt s kiselim voćem. Ali priznajem: nasjela sam na ta zdravožderska bajanja i probala sam i ja umjesto finog sladoleda jesti taj smrznuti grčki jogurt. Malo sam hrdala taj zaleđeni jogurt koji se meni apsolutno nije sviđao (to veze sa sladoledom nema!!!), a onda sam tako popizdila da sam bacila sve smrznute pločice tog jogurta. Kako nisam imala doma pravog sladoleda niti čokolade za kuhanje (otkad ne pečem kolače, ne kupujem ju) itd., pojela sam 5-6 žlica (jušnih, ne čajnih!) bijelog šećera - jer je to jedino slatko što sam imala doma. Kako je taj šećer bio fin! Ne mogu opisati koliko je to bilo dobro! Imam negdje meda - ali meni se med gadi, nema šanse da njega jedem. Dakle, kad nema sladoleda i šećer je dobar (uopće me nije briga niti me zanima koliko je to nezdravo).

Nadalje, umjesto hrdanja tog jogurta neki zdravožderi hrdaju smrznute banane. Da ponovim ono što ponavljam 15 mjeseci: smrznute banane nisu sladoled, to su jednostavno zdrobljene smrznute banane.

Osim ovih kupovnih tzv. „nezdravih“ namirnica, pekarskih proizvoda itd. fale mi i ukusna jela:

- lazanje - maaaasne, s puuuuuuuuuuuno bešamel umaka (napravljneog na mlijeku) i s puno maaaaasnog sira

- prefine maaasne, lisnate pogače i pite (Pogača pahuljica, Suncokret-pogača, Pogača s kiselim vrhnjem, Cvjetna pogača, Pupoljak-pogača, Harmonika-pogača, Pletena pogača, Sečenica, Masna pogača, Rol-pogača, Gerber-pogača, Lisnata pogača, Česnica, Svečana pogača, razne varijante povrtnih prhkih i biskvitnih pita od isključivo bijelog brašna s puuuuno maaaasnog sira i kiselog vrhnja, Katmer-pita, Sirnica,… - prije sam svaki tjedna napravila barem jednu takvu pogaču ili pitu i naravno da sam ju jela – a sad, već 15 mjeseci nisam niti napravila niti jela niti jednu pogaču ili pitu. 
Kupila sam si jednom komad sirnice u pekari, tj. ono što se prodaje kao burek od sira; ali bilo bi mi draže da sam si ju sama napravila).

Možda se pitate zašto si nisam  napravila tu neku pogaču ili pitu taj jedan dan u tjednu kad jedem ono što ne smijem: ako napravim tu pogaču/pitu, ja samo jedan dan smijem uživati u njoj, a moji ukućani će to jesti i sljedećih dana (kad se takva pogača ili pita radi, radi se od veće količine brašna pa je imamo 2-3 dana; to se ne radi od 100 g brašna!). Zašto da ja gledam ukućane kako 2-3 dana uživaju u toj piti/pogači, a ja ne smijem jer ja 6 dana u tjednu moram jesti zdrava sranja. Bacanje pogače/pite u smeće nakon jednog dana ne dolazi u obzir; ja ne bacam hranu – osim smrznutog grčkog jogurta s bobičastim voćem ili nekih tzv. zdravih kolača koje nitko nije htio jesti pa nisam znala što bih s njima. 

Osim toga, u nekoliko spomenutih slučajeva kad sam više dana za redom jela sve što ne smijem: nisam napravila ni pogaču ni pitu jer sam tih dana imala ludnicu na poslu, s poslom i oko posla pa nisam imala vremena kuhati ni peći. 

Osim toga, fali mi:

- povrće zapečeno s puuuuuuuuuuuno masnog sira i bešamel umaka ili s puuuuuno maaaasnog kiselog vrhnja

- povrtni popečci prženi u duuuubokoj masnoći (a ne oni nemasni, osušeni u pećnici – takve sam jela zadnjih mjeseci, zaista su odurni)

- francuska salata s puuuno majoneze i krumpira (uz mrvicu graška i mrkve te bez jaja!)

- pohani maaaasni sir

- složenci od tjestenine s puuuuno maaaaasnog sira, bešamel umaka ili kiselog vrhnja

- zapečeni sendviči od isključivo bijelog kruha s puuuno masnog sira

- a tek svi oni fiiiiini, kreeeeeemasti kolači i torte... (ne one raw ili veganske ili lchf gadosti i slična sranja!)
...

365 dana u godini ne bi mi bilo dovoljno za varijacije na temu finih stvari… A s druge strane – varijacije na temu zdrave hrane, iscrpila sam jako brzo: što sam god probala, tako mi se zgadilo da nisam poželjela to ponovno jesti niti eksperimentirati s tim. 


Sve slike preuzete su s interneta.

Zaista je…

živa muka praktički svaki dan već 15 mjeseci jesti svu tu tzv. zdravu, odurnu, prokletu, gadnu hranu koja mi se gadi.